Dobar je znak i dokaz da se dete kod kuće oseća dobro i ugodno ako se iz sna probudi ili o njemu priča bez vidljivog straha ili uzbuđenja.
Frensis G. Vajkis
Nikome nije tako blizak sadržaj snova i niko ih ne doživljava stvarnije od dece. Bilo da su oni lepi i da ih rado prepričavaju i ukrašavaju, bilo da su strašni i da ih bude u toku noći, deca su najčešće opčinjena svojim snovima. Sa druge strane, nikome kao deci nije daleko razumevanje tumačenja sna, onaj prevod fantastičnih slika sna na racionalni i smisleni jezik svakodnevnice. Učeći da sa decom razgovaramo o snovima, približavamo se razumevanju sanjanih sadržaja, jer deca i tu daju uvide koje smo odrastanjem naučili da ne shvatamo ozbiljno i da ne smatramo mogućim.
Da su deca zaista u tako dobrom kontaktu sa svojim nesvesnim sadržajima, najneposrednije nam govori iskustvo dr Ivana Nastovića, koje je opisao u svojoj knjizi Psihologija snova i njihovo tumačenje(Prometej, Novi Sad, 2000.), a o kome je rado i govorio. Tokom boravka na Srebrnom jezeru, susreo se sa decom iz jedne osnovne škole koja su bila na ekskurziji. Primetio je da su se deca živo zainteresovala za snove, toliko da su svakog dana dolazila kod njega da mu ispričaju šta su te noći sanjala, utrkujući se ko će da ispriča lepši i bogatiji san. Deca koja se nisu sećala svojih snova su aktivno učestvovala tako što su izmišljala snove, što je dubinsko – psihološki prihvatljivo jer je još Jung naglasio da se i fantazije i vizije mogu tumačiti slično snovima jer potiču iz nesvesnog. Ivanov pristup je za decu bio podsticaj da se slobodno i kreativno interesuju za svoje snove, da o njima govore bez ustezanja i da razmišljaju slobodno, što je jedna od lekcija za sve roditelje koji žele ozbiljno da se bave svojom decom i da podstiču njihov razvoj, pa čak i da uvide neke greške koje u odgoju sami prave.
Jedan zanimljiv primer o ulozi roditelja u ohrabrivanju dece da se aktivno bave svojim snovima iznosi Patriša Garfild u knjizi Kreativno sanjanje (Babun, Beograd, 2009.). Ona nam predstavlja malezijsko pleme Senoja koje posvećuje mnogo pažnje snovima, a roditelji svoju decu svakodnevno ohrabruju da snove dele sa ostalim ukućanima. Deca uče da se ne plaše svojih snova – tj. onoga što nose u sebi. Ukoliko bi dete sanjalo susret sa nekom opasnom divljom životinjom, roditelji bi objasnili detetu da ne treba da se plaši jer je to životinja u snu i od nje ne preti opasnost kao od životinje u stvarnosti. Oni bi motivisali dete da se u narednim snovima životinji suprotstavi i savlada je, čime bi se ojačala ličnost deteta i prevazišli strahovi. Ukoliko bi dete sanjalo san prijatne sadržine, roditelji bi ga upućivali da iz sveta snova donese nešto vredno – neku alatku, instrument ili bilo kakvo znanje koje bi bilo korisno i za dete i za pleme. Zahvaljujući tome što svoj život upravljaju pre svega prema porukama dobijenim iz snova, ali ne gubeći ni realnost iz vida, pripadnici plemena Senoja žive u miru i bez unutrašnjih i spoljnih sukoba. Intuitivni Senoji znaju da su nerazrešeni unutarnji konflikti seme za sve buduće konflikte sa okolinom, pa mudro hrabre svoju decu da odrastaju uravnoteženo i pravovremeno ulaze u koštac sa problemima, kako se oni ne bi gomilali i postajali teži.
Bavljenje dečijim snovima opovrgava čuveno Frojdovo tvrđenje da je san ispunjenje nesvesne, neprihvatljive želje, za koje je smatrao da najviše važi za dečije snove i da se oni ni na koji drugi način razumeti. I u razmatranju dečijih snova, Jung je otišao dalje od Frojda, a to njegovo shvatanje najbolje ilustruje primer dečaka koji sanja da se vozi u dvokolici sa antičkim junakom Ahilom, nakon što je prethodnog dana o tome čitao. Moramo priznati da bi frojdovsko tumačenje otkrilo samo površnu poruka sna jer nije u pitanju nikakva nesvesna i neprihvatljiva želja: dete je potpuno svesno svoje želje da bude rame uz rame sa svojim omiljenim junakom. Jung se zato i pita zbog čega je nesvesno odabralo baš Ahila od svih junaka i koliko dece koja su to isto čitala nije sanjalo ovog junaka, pa u tome otkriva da postoji sasvim specifičan razlog zbog kojeg je odabran upravo taj lik. Nesvesno bira one slike za čije značenje postoji unutrašnji potencijal, nikad nasumično i slučajno. Bilo bi veoma korisno i razvojno i vaspitno kada bi roditelji obraćali pažnju na snove i nijanse snova svoje dece jer se neprepoznate mogućnosti deteta kasnije okreću u suprotnost, a ono što je moglo da bude osnova jednog uzbudljivog i kreativnog života postaje kamen spoticanja.
Najraniji snovi iz detinjstva kojih se neko seća mogu ukazati na puteve razvoja ličnosti i nositi u sebi jezgro razvoja celokupnog budućeg života. Takav je san koji navodi Nastović u svojoj knjizi o snovima. U pitanju je san veoma inteligentne, visoko nadarene četvorogodišnje devojčice. Ona je sanjala kako sedi za velikim radnim stolom u dobro osvetljenoj okrugloj sobi, čiji su svi zidovi ispunjeni knjigama, a ta soba nema ni vrata ni prozora, već samo otvor za dostavljanje hrane. Frojdov predloženi model tumačenja ne govori nam ništa o snu. Ukoliko se san posmatra jungovski prospektivno, vidimo da je u pitanju natprosečno dete, koje je već u svojoj četvrtoj godini odabralo knjigu kao simbol znanja za svoj životni put. Soba je okrugla i ukazuje na celovitost, na arhetip sopstva koji nam nagoveštava kuda će ići samoostvarenje snevačicine ličnosti. Soba je i osvetljena snažnim svetlom koje upućuje ponovo na arhetipsku dimenziju snevačice, tj. da potreba za znanjem dolazi autentično iz samog središta njenog bića što je ona i pokazala ostvarivši kasnije univerzitetsku karijeru. Ipak, ovaj san je pokazao i da će snevačica odabrati naučnu karijeru u vrlo ekstremnoj formi, bez kontakta sa spoljnim svetom, osim neophodnog uzimanja hrane. Život koji je snevačica vodila bio je asketski posvećen nauci. Ovaj stav snevačice bio je jednostran i njime je u životu zanemarila sve što je izvan nauke i saznanja, pa je u zrelim godinama sanjala kompenzatorni san u kojem je krenula na odmor, ali je na izlasku iz voza ostala bez svojih najvažnijih knjiga. Snevačica se u snu nije uznemirila, već je nastavila dalje mirno na svoj odmor. Život posvećen nauci se ispunio i sada je došlo vreme da se okrene i drugim sadržajima u svom životu.
Nesvesna komunikacija između roditelja i dece odvija se intenzivno naročito u ranim godinama detinjstva. Nesvesnu interakciju između roditelja i dece otkrivaju nam snovi deteta, kao što ih otkrivaju i oblici dečjeg ponašanja u igri, crtanju, ophođenju prema vršnjacima, životinjama ili predmetima. Ukoliko su dečiji snovi opterećeni sadržajima prepunim opasnosti, kao što su požari, zemljotresi, razne nesreće, provale onda je to siguran znak upozorenja za roditelje da deca osete unutrašnje napetosti u odnosu roditelja, ali i njihove individualne konflikte. Dete nesvesno učestvuje u problemima svojih roditelja, a da to i ne zna, a tada umesto da prati svoj razvoj, aktivno učestvuje u zastojima koje su doživeli njegovi roditelji, pa ti zastoji postaju i njegovi, kasnije u životu. Jung iznosi vrlo koristan primer da je jednom prilikom preko snova sina saznavao o očevom unutrašnjem stanju. Toliko je nesvesni očev konflikt bio snažan da je on okupirao snove sina, s obzirom na to da otac sam nije imao snage da se kroz svoje snove suoči sa problemima koje ima. Čim je otac, kroz psihoterapiju, prevazišao svoje probleme, sin je prestao da „sanja za oca“, a otac je nastavio da probleme razrađuje u sopstvenim snovima.
