Jedan od najveštijih mađioničara na svetu, virtuoz u trikovima sa kartama, Ričard Tarner, je sasvim slep. Ne, nije greška, nije slabovid, nije poluslep, već potpuno slep, medicinski i zakonski, ali i pored toga, osim što izvodi trikove sa kartama, nosilac je crnog pojasa u karateu, fizički je spreman i aktivan, ima porodicu i ljudi retko odmah primete da je slep. On dugo nije priznavao da je slep i nije dozvoljavao da zbog toga ima ikakve posebne tretmane niti povlastice. Takmičio se sa drugim mađioničarima kao da im je u svakom pogledu ravan, a crni pojas u karateu je zaradio u bespoštednim borbama sa karatistima koji normalno vide. Ne odustajući od tog stava, Tarner je odbijao pomoć svoje sestre, koja je takođe slepa, i njene predloge da živi funkcionalno i samostalno kao slepa osoba – uz pomoć psa – vodiča i drugih pomagala. Usputne žrtve ovakvog ponašanja bili su sin i supruga, koji su bili potpuno u funkciji Tarnerovog hendikepa.
Ako se cilj jasno zacrta i uloži mnogo napora, on se može ostvariti i onda kada su svi izgledi protiv nas. To se zove kompenzacija, a u ekstremnim slučajevima nadkompenzacija. Kada god kompenzujemo ili nadkompenzujemo nešto što nam je bolno i neprihvatljivo, moramo se od toga okrenuti, odnosno preusmeriti sve svoje snage od onoga što nas tišti, isključiti ga iz svog vidnog polja, ponašati se kao da nije tu i najvećim delom se investirati u nešto drugo. U tome posreduje poricanje. Ono što smo porekli nije ni nestalo, ni prestalo time, već i dalje postoji ispod kupole naših postignuća i nije mirno i nije sputano. Ono odozdo nagriza tu kupolu i preti da je sruši, čini je nestabilnom jer je i izgrađena na nestabilnom tlu. Cilj se, dakle, može dostići i kada su izgledi za to gotovo nemogući, ali koja je cena?
Cena koju plaćamo jeste beg od svoje lične stvarnosti, od samo naše jedinstvene istine da smo ono što jesmo sa svim što nosimo, bilo ono dobro ili loše. Tarnerov nedostatak je očigledan jer je fizički, ali isti mehanizmi su aktivni i kada je u pitanju nešto manje vidljivo, unutrašnje, odnosno psihičko. Možemo se pitati, a ta pitanja i dolaze sa svih strana – iz medija, iz okoline, iz nametljivih pozitivno – psiholoških pristupa – čemu traženje svoje lične stvarnosti ako ostvarimo cilj koji smo postavili? Ređe se pitamo čime smo bili motivisani da postavimo baš taj i takav cilj.
Svi znamo nekoga koje izuzetno uspešan u poslu, ali mu je emotivni, porodični ili društveni život u rasulu. Ima i drugih slučajeva, neko je veoma društven, omiljen i kod suprotnog pola, ali ne uspeva da nađe odgovarajući posao. Postoji bezbroj kombinacija u kojima se smenjuju „uspešni“ i „neuspešni“ životni aspekti i ne možemo ih sve navesti. Jasno je da ne postoji idealna ličnost, koja može da postigne sve i da to radi uvek, ali kada se javi upadljiv raskorak između oblasti života u kojima se ostvaruje uspeh i u kojima je osoba „osuđena na propast“, sasvim je sigurno da se osoba udaljila od svoje lične i jedinstvene unutrašnje istine. Istina može biti, i najčešće jeste, bolna – npr. ne ostvarujemo funkcionalne partnerske odnose jer nismo bili voljeni u detinjstvu, ili uvek podbacujemo u poslovnim poduhvatima jer nam nedostaje hrabrosti ili uverenja da nešto možemo, kao posledica manjka ohrabrivanja ili podsticanja kada nam je bilo najpotrebnije u odrastanju. Kada se istina poriče i sva energija usmerava ka onom polju na kom se osoba oseća bezbedno, pre ili kasnije (najčešće kasnije) kupola postignuća se uruši. Ono što se u životu ostvarilo, gubi na značaju, neretko postaje potpuno nebitno jer je samo veštački kompenzovalo nepriznati nedostatak.
Srećna okolnost je da se kupola ipak ne ruši od jednom, naprsnuća i pukotine se obično javljaju postepeno kako se osoba suočava sa životnim izazovima koji udaraju u staro, bolno, potisnuto mesto. Te se pukotine mogu primećivati mnogo pre nego se kupola uruši u osećanjima koja muče, snovima koji bude, odnosima i planovima koji propadaju. Zato je važno reagovati na male znake – npr. ako već treći put zaredom biramo isti tip partnera koji nam ne odgovara ili ulazimo u iste sukobe sa kolegama na poslu i bivamo primorani da damo otkaz ili više puta zapadamo u finansijske probleme jer pozajmljujemo novac onima koji nam nikad neće vratiti. Mogli bismo da nabrajamo unedogled, ali obrazac se lako prepoznaje. Presudno je ne zanemarivati ono što na njega ukazuje.
Jedna osoba ima košmarne snove u kojima sanja bivše radno okruženje i iste likove koji je ugnjetavaju i budi se u panici. Isprva racionalizuje da je to samo posledica prethodnog iskustva, ali ubrzo postaje jasno da se isto ponavlja i na novom radnom mestu koje idealizuje. Druga osoba sanja starog ljubavnog partnera namesto sadašnjeg, koji je prema njenom mišljenju znatno bolji izbor. Nedugo zatim se pokazuje da sličnost nije ni slučajna ni zanemarljiva i da se stari obrazac ponavlja. Iako na drugoj strani stoje ostvarenja, bitni delovi života, u oba slučaja, dešavaju se van kontrole.
U dokumentarnom filmu o Tarnerovom životu, saznali smo da je njegova kupola pretila da se razruši onog trenutka kada je ostao bez pomoći sina koji je upisao fakultet. Prvi put je ostao sam i morao je da prizna punu važnost svom nedostatku i da se sa njim suoči. Posle dirljivog trenutka spoznaje, opredelio se da prihvati svoj nedostatak, a ne da beži od njega i da dozvoli pomoć psa – vodiča i drugih pomagala. Tada je postao stvarni pobednik, prihvatio je svoj nedostatak i prestao je da beži od njega, što nije narušilo njegov uspeh u radu sa kartama, a poboljšalo je i njegov odnos sa suprugom i sinom. Kratko posle toga usledila je i dugo očekivana nagrada koju dodeljuje udruženje mađioničara, za koju je prethodno više puta bio nominovan, a uporno mu je izmicala. Uspeh je prestao da bude beg od nedostatka, a sve što je radio dobilo je puniji i dublji smisao jer je bilo u skladu sa celom njegovom ličnošću, a ne samo onim delom koji se otrgao – u psihologiji ga nazivamo kompleks – i gospodario do tada. Bilo da je u pitanju ovako težak telesni nedostatak, kakvo je slepilo ili da se radi o nedostatku samopouzdanja, ljubavi prema sebi, agresivnoj impulsivnosti ili nečem drugom, jednačina je ista. Dokle god od toga bežimo, ostajemo u njegovoj vlasti. Uskraćeni smo za mogućnosti koje nam pripadaju. Kada mu se okrenemo i sa njim suočimo, on postaje manje strašan, pa se može istražiti, a zatim prihvatiti i/ili prevazići.
