U poglavlju 4 je dat prikaz neurobiološke osnove različitih jezgrovnih emocionalnih sistema. Oni su angažovani u učenju o posledicama naših aktivnosti – da bismo bili u stanju da bolje predvidimo te posledice u budućnosti. Počinjemo da razumemo i ponešto o načinu na koji izlazne informacije ovih sistema interaguju sa kognitivnim procesima i o načinu na koji prodiru u svesno iskustvo. Anatomska osnova za ovu interakciju su ventromezijalni čeoni režnjevi – koje smo razmatrali ranije, posebno u vezi sa slučajem Fineasa Gejdža (poglavlje 1). U ovoj oblasti mozga putevi nervnih vlakana iz različitih subkortikalnih emocionalnih sistema počinju da interaguju sa kortikalnim (i više kognitivnim) sistemima frontalnih režnjeva. U ovim interakcijama je mehanizam pomoću kojeg jezgrovne emocionalne informacije mogu da dopru do najfinijih delova najvišeg nivoa mentalnog aparata.
Ako shvatimo ovu problematiku, to će nam biti od pomoći da razrešimo problem koji već dugo postoji u neuropsihologiji. Neurološki pacijenti poput Fineasa Gejdža su do sad predstavljali zagonetku za neuropsihološku zajednicu. Takvi pacijenti pokazuju relativno normalnu inteligenciju i, u mnogim slučajevima, skoro sasvim normalan učinak na najrazličitijim zadacima posebno osmišljenim da testiraju funkcije „frontalnog režnja“. Međutim, uprkos takvim, očito normalnim učincima, oni biraju neprikladne prijatelje, ulaze u nepreporučljive veze i upuštaju se u neadekvatne radnje (Bechara, Damasio, & Damasio, 2000). Ovakvo ponašanje obično vodi ka finansijskim gubicima, završecima karijera i gubitku naklonosti porodice i prijatelja. Uloga emocije – a naročito ona za učenje emocije – je nedavno promenila naše razumevanje ponašanja ovakvih pacijenata. Loše rasuđivanje i sposobnosti za donošenje odluka ovih pacijenata nastaju iz nemogućnosti da koriste sisteme emocionalnog učenja, koji pružaju informacije o verovatnim ishodima budućih odluka (vidi u Damasio, 1994, 1996).
Slika: Čeoni režanj – najveći od četiri glavna moždana režnja: centar je za emocionalnu kontrolu, sedište ličnosti i sposobnosti za donošenje odluka
Gore navedena literatura ukazuje na biološku osnovu značajne uloge emocija u mišljenju, pa se i ovaj aspekt mentalnog života sada može procenjivati sa pouzdanošću, preko „kockarskog zadatka iz Ajove“ (Bechara, Damasio, Damasio, & Anderson, 1994). U ovom zadatku, subjektima se pokazuju četiri špila karata i traži im se da izaberu jedan špil i da uzmu jednu kartu iz njega. Oni dobijaju ili gube novac sa svakim izvlačenjem karte. Dva špila imaju česte visoke dobitke, ali i povremene značajne gubitke; stalna igra sa ovim špilovima vodi ka ukupnom finansijskom gubitku. Drugi špilovi imaju mnogo skromnije dobitke, ali vode i samo do manjih i ređih gubitaka, pa stalno igranje sa ovim špilovima vodi ka ukupnoj skromnoj dobiti. Subjektima nije rečeno ništa o specifičnim razlikama između špilova, ali im je rečeno da su neki „bolji“ od drugih – to jest, da je izglednije da pobede sa jednima nego sa drugima. Igra je složena i učesnici subjektivno ne razumeju moguće ishode igre. Ipak oni mogu veoma brzo da razviju „osećaj“ o tome koji špilovi su dobri, a koji loši i taj osećaj verovatno dolazi iz malih aktiviranja emocije u sekundama koje prethode izboru visokorizičnog „lošeg“ špila – dok učesnik zamišlja koji špil bi mogao da odabere (videti u Damasio, 1994, 1996). Drugim rečima, učesnici primaju „upozorenje unapred“ o posledicama svojih aktivnosti, a ono je kodirano kao emocija, što im omogućava da izbegnu negativne posledice (Bechara et al., 1994).
U praksi, svi učesnici počinju tako što odaberu rizične špilove, ali neurološki normalni pacijenti (čak i oni koji sebe smatraju „kockarima“) se brzo prebacuju na špilove sa kojima će sticati manje iznose novca tokom dužeg perioda. Neurološki pacijenti sa lezijama na ventromezijalnim frontalnim režnjevima pokazuju izraženu promenu u provodljivosti kože kao odgovor posle napravljenog lošeg izbora – što ukazuje da i dalje osećaju emociju – ali nemaju sposobnost da razviju efekat „upozorenja unapred“ koje bi moglo da ih upozori o mogućem izboru sa lošim ishodom. Rezultat toga je da oni ne razvijaju ponašanje izbegavanja takvih izbora i nastavljaju kontinuirano da gube novac (Bechara et al., 1994). Ova nesposobnost da predvide očekivani emocionalni ishod svojih aktivnosti je verovatno razlog za mnoge njihove teškoće u svakodnevnom životu.
Prema tome, uspešni učesnici u „kockarskom zadatku iz Ajove“ ostvaruju normalan učinak tako što koriste sistem implicitnog učenja – oslanjajući se na (emocionalno izazvani) „osećaj“ ili „slutnju“ o tome koji špilovi su dobri, a koji loši, u odsustvu eksplicitne (misaone, konceptualne) svesnosti o načinu na koji se špilovi otvaraju (Bechara et al., 2000). Ovo je racionalna definicija oslanjanja na „intuiciju“ ili uverenje – tj. pouzdanja u nešto što nije moguće odmah dokazati. Učesnici ne mogu da dokažu ili da eksplicitno pokažu zašto biraju špilove koje biraju – ali su spremni da „veruju svojim osećanjima“ u tom odabiru. Drugim rečima, od učesnika se zahteva da svoje izbore zasnivaju na sistemu koji je, izgleda, izvan racionalne kontrole, zato što se od njih traži da „osete“ način na koji treba da izvedu zadatak. U praksi, njihova sposobnost da ostvare dobar učinak daleko je od misterije – oni samo prate ulazne informacije iz drugog (afektivnog) izvora znanja o osobinama objekata. Odluke se zato i donose na osnovu dva izvora informacija – kognitivnog i afektivnog.
Kao što dokazi, koji dolaze od pacijenata sa ventromezijalnim frontalnim lezijama nedvosmisleno pokazuju, afektivni izvor znanja ima središnju ulogu u učenju i rešavanju problema, a ipak je to očigledno nedovoljno istraživan aspekt donošenja odluka (Fridja, Manstead, & Bern, 2000). To je, naravno, i fenomen od velikog značaja za psihoanalitičare jer analitička situacija redovno zahteva od analitičara da procenjuje na osnovu takvog afektivnog znanja – o kom bi se moglo opravdano reći da čini osnovu kontratransfera (u savremenom značenju). Ovi nalazi, dakle, nude mogućnost za najneverovatniju od svih stvari: neurobiološko objašnjenje intuicije.
Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.
© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić
