Kada tražimo deo mozga koji, kada je oštećen, oslobađa funkcije koje je Frojd pripisao „sistemu Nesvesnog“, ono za čim zapravo tragamo je (1) oblast mozga koja nije nužno uključena (ili nije od ključnog značaja ) u funkcijama uma koje stvaraju svest, ali (2) ima centralno mesto u inhibitornim funkcijama uma.
Ventromezijalni kvadrant čeonih režnjeva, više od bilo koje druge oblasti u mozgu, odgovara ovim kriterijumima (slika 3.4.). Obostrana oštećenja u ovom delu mozga zaista proizvode stanje uma koje pokazuje nekoliko osobina koje podsećaju na ono što je Frojd (1915e) opisao kao „posebne karakteristike sistema Ucs“(Ucs – skraćeno od engleski unconscious, što znači nesvesno). Ove funkcionalne karakteristike su ovako navedene: „izuzimanje iz međusobne protivrečnosti, primarna obrada (pokretljivost katekse), bezvremenost i zamena spoljne realnosti psihičkom“ (p. 187). Brojni, još teži slučajevi, sa obostranim oštećenjima u ovoj oblasti su nedavno opisani u Kaplan-Solms i Solms (2000).
Izuzimanje iz međusobne protivrečnosti
Jedan od njihovih slučajeva je bio engleski gospodin u neurološkoj rehabilitacionoj jedinici, koji je nekoliko godina živeo u inostranstvu. Njegov bliski prijatelj je umro pre nekih 20 do 30 godina, dok su obojica živeli u Keniji. Jednog dana, pacijent je sa uzbuđenjem obavestio osoblje da je sreo tog svog prijatelja u bolnici. „Možete li da verujete“ – rekao je – „Fil Adams[1] je ovde, u istoj bolnici kao i ja. Znate, momak o kome sam vam govorio, koji je umro u Keniji pre 20 godina, divno je videti ga ponovo.“ Kada su ga pitali kako je Fil Adams mogao da bude u bolnici ako je umro u Africi pre 20 godina, pacijent je na trenutak zastao i rekao: „Da, to mora da stvara zanimljive zakonske probleme – biti mrtav u jednoj zemlji, a živ u drugoj.“ Ovaj čovek je prilično jasno bio u stanju da prihvati dve međusobno isključujuće činjenice kao istinite istovremeno.
Slika 3.4 Ventromezijalni kvadrant čeonih režnjeva
Bezvremenost
Druga pacijentkinja – žena koja je pretrpela oštećenje u istom delu mozga – je doživela nekoliko slučajeva medicinskih tegoba koje su prethodile šlogu zbog kojeg je tom prilikom i hospitalizovana. Jedna je bila duboka venska tromboza (u nozi), druga histerektomija. Ovoj ženi je trenutni boravak u bolnici bio poistovećen sa prethodnima. Govorila bi kao da je na neurološkom odeljenju zbog histerektomije, ali bukvalno u sledećoj rečenici bi ukazala da je primljena zbog duboke venske tromboze, pa onda ponovo, takođe, zbog šloga. Zaista je čak izgledalo da misli da je hospitalizovana na svim odeljenjima prethodnih prijema istovremeno – da je tako u Bolnici King’s College, Royal Free bolnici i Royal London bolnici, u svima u isto vreme. Serija odvojenih vremenskih događaja je tako spojena u jedan doživljaj.
Bezvremenost druge vrste je pokazao gospodin sa mrtvim prijateljem, kojeg smo gore opisali. Njegova žena je uvek dolazila da ga vidi u 17 sati, što je bilo vreme posete. Iz ovog razloga, pacijent je stalno mislio da je 17 sati – čak i odmah posle doručka ili pre ručka. Posle jednog doručka, kada je njegovu grešku po ko zna koji put ispravio jedan bolničar, primetio je znak „ZABRANJENO PUŠENJE“ na zidu, koje je bilo u obliku crvenog kruga sa dijagonalnom linijom preko njega. Brkajući taj znak sa satom, oštro je odgovorio: „Pogledajte… 17 je sati!“
Zamena spoljne realnosti psihičkom
U slučajevima kao što su oni koje smo upravo predstavili, zahtevi unutrašnjeg sveta nagona imaju prednost nad ograničenjima spoljne realnosti, a unutrašnje želje zauzimaju mesto spoljnih opažanja. Primer ove vrste greške je gore pomenuti slučaj gde je znak „ZABRANJENO PUŠENJE“ postao sat koji pokazuje 17 sati jer je to bilo u skladu sa pacijentovim željama. Njegova unutrašnja stvarnost je prevladala njegovo spoljno opažanje na način na koji to obično ne dopuštamo. Na isti način, njegova želja da sretne svog mrtvog prijatelja (ili da bude među prijateljima) iskrivila je njegovo opažanje stranca u bolnici (nekoga čiji ga je izgled verovatno podsetio na prijatelja). Čak i kada se prisetio podatka o prijateljevoj smrti, spoljni dokaz je mogao biti sklonjen u stranu u svrhu očuvanja želje.
Primarna obrada (pomeranje katekse)
Primarna obrada „pomeranje katekse“ se može definisati kao situacija u kojoj se osećanja uložena u jedan objekt prebacuju na druge objekte bez odgovarajućih ograničenja – obično u slučajevima gde objekti imaju neke zajedničke odlike (ponekad vrlo površne odlike). Ovakvo „pomeranje katekse“ je očigledno u primeru gde pacijent spaja stranca sa svojim prijateljem koji je odavno umro. Možda još bolji primer dolazi od druge pacijentkinje, koja je očito prepoznavala svog supruga kada ju je posetio u bolnici i ponašala se prema njemu u skladu sa tim. Ipak, kada nije bio tamo, redovno je govorila o čoveku u krevetu do njenog kao o svom suprugu i ponašala se u skladu sa tim. I ovde su jasne mogućnosti za ispunjenje želje ostvarene takvim sjedinjenjem. Želela je da joj muž bude tamo. Kada jeste bio, sve je bilo u redu, ali kada nije, nije joj uopšte bilo teško da zanemari ili promeni svoj koncept realnosti da se uklopi u njene zahteve.
ZAKLJUČNE NAPOMENE
Ovi klinički fenomeni otkrivaju mnoštvo važnih stvari o umu i načinu na koji radi. Ali, najvažnije od svega, oni pokazuju principe da je moguće naći neurološke korelate nekih tradicionalno psihoanalitičkih koncepata i postaviti ih time na čvrste, organske temelje. Gore prikazani slučajevi pokazuju da je sposobnost „ega“ da inhibira instinktivne nagone – sam temelj racionalnog, realnošću ograničenog ponašanja – na neki način blisko povezana sa funkcijama ventromezijalnih frontalnih režnjeva.
[1] Pseudonim.
Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.
© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić
