Postoji strah i stid u ljudima da se govori o teškim mukama koje ih stežu jer su rečenice koje dobijaju od najbližih nalik ovima: „Pa, kakav je to problem, to se sve lako rešava! Zdrav si, šta izmišljaš! Ljubav dođe i prođe! Život je pred tobom, ja sam sve to prošao, nije to ništa strašno! Preuveličavaš!“

Kako se, posle toga, osmeliti i potražiti pomoć od profesionalca? Kako otići kod lekara, kako i odakle početi kada je njegovo vreme sa nama ograničeno na 15 – ak minuta? Kako može da nam pomogne stranac, kad to ne može onaj ko nam je blizak, koga znamo celog života? To su najčešće misli koje nam prolaze kroz glavu u situacijama kada nam je potrebna pomoć da prebrodimo nešto sa čim se suočavamo, a deluje nam nesavladivo.

Živimo u vremenu kada je strah od budućnosti toliko jak da parališe sadašnjost koju želimo što pre da prebacimo u prošlost. Ne živimo, gušimo se, nemoć je opšte prisutna. Trka za novcem je opšte prihvaćena. Oni koji novac stvaraju, u velikim količinama ga troše u želji da se vidi, tj. da to svi vide. Gube se u novčanom maratonu.  S druge strane, oni što ga nemaju ili ga gube, grčevito bi da stisnu svaku novčanicu i da odu stepenik više.

Nema ljubavi, nema razumevanja. Ljubav kupujemo ljubavnim napitkom broj X od mračnih tipova, Vudu veštica, okrećemo Saturn, Veneru i Mars za novac po svojoj putanji, nosimo crveni konac oko ruku ili nogu, pijemo zamućene vodice i opet, kada bismo čoveka pitali kako da pomogne sebi, svelo bi se na: „Znam jednu osobu koja mi je iz prve rešila problem. Nisam morao ni da se pomučim.“ Dobrodošla su rešenja samo ako se do njih stiže bez muke i truda, ako se pojavljuju sama od sebe.

Bežimo od lične odgovornosti. Oko kreiranja života u pravom smislu nam jedino može pomoći ako shvatimo da samo mi možemo da kreiramo svoj mali svet i da je naša odgovornost šta biramo, koga biramo, šta trpimo i dokle trpimo. Naći način da se preživi danas je ozbiljno teško. Nestali su motivatori u nama. Mnogima je teško čak i da ustanu ujutru. Taj strah koji parališe, nas okreće u ring sa svime što mislimo da predstavlja pretnju (bilo na poslu, u kući ili ljubavnom životu), ali da li je to pravo mesto za borbu?

Očekujemo konsultacije horoskopa svakodnevno. Pojedinci čak imaju svog ličnog maga bez čije konsultacije ne započinju ništa u životu. Izgubljeno je sopstveno ja. Srljamo. Teško prepoznajemo sebe, a još teže druge. Svuda vidimo neprijatelje. „Čovek je čoveku vuk.“ Zašto je to tako? Društvo? Naš loš mentalni sklop? Razloga je sigurno mnogo, ali jedno je sigurno. Čovek odbija da preuzme odgovornost za svoje postupke, za pogrešne obrasce i izbore. Navika da neko uradi sve ono najbitnije što se tiče nas je pogubna. Rad na sebi traje čitavog života. Ne budimo kukavice, hvalisavci, robovlasnici sopstvenog osećaja slobode. Oslobodimo se okova, usredsredimo na bitne stvari, osmislimo svoj život i na njega stavimo svoj lični pečat. Nemojmo viriti kroz ključaonicu pre izlaska na ulicu. Vera u sebe se stiče teško, a gubi se lako. Dokažimo sebi da još uvek ima nade za nas.

Usuditi se da potražimo pomoć od stručnjaka u ovim situacijama je veoma važno. Psihički bol se ne razlikuje od telesnog, a ne bi nas bilo sramota da potražimo pomoć ortopeda ili kardiologa, da smo polomili nogu ili da nam preskače srce. Zašto je onda sa psihom drugačije?

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.