Osećao se krivim što to radi i strahovao je da će se roditelji svađati kad se majka vrati. Bojao se njihovih razmirica; kad im se lica natmure i pocrvene od besa, a reči počnu samo da naviru, njemu se činilo kao da je neko stavio staklenu ploču ispred njega, presekavši mu vazduh; snaga ga je napuštala i odlazio je u najudaljeniji kut kuće.

Džon Apdajk, Beži, Zeko, Beži

Pisci su saveznici, a često i preteče psihologa u njihovim nastojanjima da što bolje objasne najsuptilnije obrasce ljudskog ponašanja. Kada intuicija pisca izdrži naučnu i empirijsku proveru, njen izraz najčešće ostane kao najpotpuniji opis nekog duševnog zbivanja.

Nije tajna da je dete otac čoveka. To je zapisao pesnik Vilijem Vordsvort[1], a sa njim se složio i Frojd, kao i većina psihologa posle njega. Rane godine nas oblikuju, formiraju način na koji doživljavamo i posmatramo svet i sebe same. Ono što tada usvojimo kao merilo svega oko nas i u nama snažno utiče na ceo naš život, pa iako nije ni konačno ni nepromenjivo često može da izgleda upravo tako.

Kao što kaže Džejms Hilman, nesumnjivo je najbolji način da se doprinese cvetanju detinje duše – „preuzimanje brige o [sopstvenoj] duši“[2]. Jednako nesumnjivo, to je i najređi način koji roditelji primenjuju (ma šta sami o tome mislili). Kada se tome ne posvete sigurno prenose teret tog zadatka na dete.

Odnosi među roditeljima samo su deo uticaja koji se na dete prenose. Taj prenos može se odvijati slučajno ili namerno, svesno ili nesvesno, ali svejedno na kraju biva nešto što ostavlja posledice na mišljenje, emocije i ponašanje deteta. Kada su odnosi roditelja intenzivno negativni i agresivni, dete ima problem da se odredi u svetu oko sebe, jer ne razume dovoljno razloge zbog kojih se stvari u svetu odraslih dešavaju. Čak i kada pokušaju da daju neko smisleno objašnjenje, roditelji obično samo nastoje da zataškaju sukob i da rečima uvere dete da je ipak sve u redu, da ono treba da zna da ga mama i tata vole, da se ništa ne dešava zbog njega i sl. Veoma često, zbog obuzetosti roditelja svojim problemima, izostaju čak i takva objašnjenja i utehe. Razgovor donekle pomaže, ali su reči uvek manje delotvorne od ponašanja, neverbalne komunikacije i emocija – koje dete opaža i usvaja nesvesno i bez jasne artikulacije značenja, a ona mogu biti veoma različita od onoga što se detetu saopštava rečima.

                                                              

Dete tada ostaje sasvim bez orijentira. Ono je primorano da bez odgovarajućih kapaciteta sebi objasni šta se oko njega zbiva i da osmisli ponašanje koje će biti najpodesnije da obezbedi biološki opstanak i što je moguće više očuva psihičko funkcionisanje. Dete na taj način kreira sistem vrednosti sveta u kojem živi, kao i koja su ponašanja poželjna, a koja ne. S obzirom na razvojni nedostatak kapaciteta da se postavi u tako složenoj mreži odnosa, to uvek ograničava detetovo mišljenje i ponašanje, kojima su potrebni nega i podsticanje, a to ne može doći od roditelja koji su obuzeti sobom. Prilagođavanje kojem dete pribegava uvek služi opstanku, ali iako je njegova stvarna (mada i tada samo relativna) vrednost ograničena na određeni trenutak, to „uspešno“ prilagođavanje se urezuje mnogo dublje u ponašanje deteta i postaje nesvesni obrazac koji se koristi i u drugim, povoljnijim situacijama, u kojima bi se mogao i izmeniti. Upornost ovog obrasca prenosi se i kasnije na život i ponašanje u odrasloj dobi.

Jedna od uobičajenih situacija je da dete sebe i neki svoj postupak vidi kao uzrok svađe i sukoba roditelja. Ono tada oseća snažnu krivicu, koju skoro po pravilu prate i osećanja nevoljenosti, bezvrednosti i straha. Dete ne može da jasno utvrdi svoju ulogu u onome što se događa, pa tako ni da jasno odredi koje bi ponašanje tačno moglo da bude uzrok tome. Zabranom koju dete postavi samo sebi uvek bude obuhvaćeno više od konkretnog ponašanja – ona se širi na skup sličnih aktivnosti kojih se dete odriče pod uticajem prinude koju izaziva osećanje krivice, ali i straha. Zabranjena ponašanja kasnije izostaju i u drugim situacijama koje su ocenjene kao potencijalno ugrožavajuće. Dete se time povlači iz čitavih oblasti života u koje ne sme da se upušta. Dete nesvesno ostaje u začaranom krugu – pogrešna procena posledica njegovog ponašanja izaziva stvarno, ali neadekvatno osećanje krivice, koje zauzvrat isključuje određena ponašanja i tako održava aktivnom povratnu spregu između krivice i ponašanja.

Sukob, verbalni, ali i fizički , je najčešći pratilac ovakvih uznemirujućih svađa roditelja. Dete koje je ocenilo da je njegovo ponašanje uzrok sukoba, doživljava intenzivan strah kada do sukoba dođe. Ono bukvalno oseća da je time ugrožen sam njegov život, ali veoma često i život jednog od roditelja. Nekontrolisani izlivi besa među roditeljima nose nedvosmislen nagoveštaj opasnosti. U datom trenutku dete najčešće nema bolju mogućnost za spas od parališućeg straha. Ono se oseća odgovornim za ugrožavajuću situaciju, ali pre svega nemoćnim i preplašenim. Roditelji mogu i da ne primete ovakve reakcije deteta, u stvari veoma često baš to i rade. U atmosferi međusobnih sukoba, borbi za nadmoć među roditeljima, dete je to na koje se ne obraća pažnja. Ono ispoljava ponašanja kao što su povlačenje iz aktivnosti, druženja, provođenja vremena sa roditeljima, zatvara se u sebe, ima intenzivne noćne more, samopovređuje se i sl. Dete na jedini raspoloživi način prorađuje situaciju, a on nikad nije dovoljno dobar, pa uvek izađe iz nje manje ili više oštećeno. Uskraćujući sebi pravo na određena ponašanja, ono sužava i svoje životne mogućnosti.

Telesni terapeuti, počev od Aleksandra Lovena[3], prepoznali su mehanizam zaustavljanja disanja u ovakvim situacijama, što je univerzalni telesni program za potiskivanje neprijatnih emocija i doživljaja. On se uočava i kod dece i kod odraslih, pomoću njega se zaustavlja dovod kiseonika i time snižava energija što kao krajnji rezultat ima prestanak negativne emocije. I na fizičkom, telesnom nivou, dete se odriče jednog dela svog postojanja tako što ga lišava pokretačke energije. Taj postupak donosi olakšanje i zato se usvaja. Konačna posledica je da se dete povlači i čeka da ugrožavajuća situacija prestane. S obzirom na to da je obrazac inicijalno usvojen sa ciljem da obezbedi preživljavanje, on postaje uobičajeni način reagovanja koji se ne preispituje, on se dešava. Odrasla osoba se prisilno povlači iz određenih životnih situacija, koje nesvesno opazi kao one koje mogu da izazovu osećanje krivice, da budu propraćene agresivnim sukobom i samim tim preteće jer nije razvijen kapacitet da se sa takvim situacijama suoči na odgovarajući način. Te situacije se javljaju u najrazličitijim odnosima u kojima odrasla osoba učestvuje, a najčešće su u bračnim, partnerskim odnosima, kao i u odnosima sa pretpostavljenima i kolegama. One ispunjavaju suviše veliki deo naših života da bismo im se prepustili, pa ipak mnogi to čine. Žive u bekstvu od života da bi obezbedili tek goli opstanak. Između dva zla biraju, ne manje, nego poznatije. Kao u Drainčevoj[4] pesmi: „glad im je beskrajna, a ruke večno prazne“.

[1] Engleski pesnik iz doba romantizma William Wordsworth, 1770 – 1850, u pesmi My Heart Leaps Up (kod nas prevedenoj pod nazivom Duga) ima stih koji glasi: Dete je otac čoveka. Ova misao se često pogrešno pripisuje Frojdu.

[2] Džejms Hilman, Kod duše, Fedon, Beograd, 2008. Str. 131-132

[3] Aleksandar Loven, američki lekar i psihoterapeut, učenik Vilhelma Rajha, razvio je učenje o bioenergetici, terapijski metod koji se zasniva na dinamičkom odnosu uma i tela. Njegova ključna dela prevedena su i na srpski jezik – Govor tela, Bioenergetika, Izdaja tela, Zadovoljstvo i dr.

[4] Rade Drainac, Erotikon

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.