NEUROBIOLOGIJA „LEČENJA RAZGOVOROM“
U poglavlju 1 smo saznali da prefrontalni režnjevi grade nadstrukturu nad svim drugim delovima mozga. Ovo im daje mogućnost da integrišu sve informacije koje dospevaju u mozak (iz trenutne visceralne i sredinske situacije u kojoj se nalazi) sa svim informacijama dobijenim iz prethodnog iskustva uskladištenog negde drugde u mozgu – i da potom proračunaju najbolji tok aktivnosti pre izvršenja motoričkog odgovora.
„Potiskivanje“ se zato može definisati kao bilo šta što dovodi do kratkog spoja u ovom procesu. Bilo koji deo aktivnosti mozga koji je isključen iz nadvijajuće mreže izvršne kontrole koju sprovode prefrontalni režnjevi je, na neki način, potisnut. Ovo, zauzvrat, nagoveštava da mora postojati više različitih vrsta potiskivanja. Mi smo do ovog zaključka, u stvari, posredno već i došli, u našim razmatranjima (u prethodnim poglavljima – npr. u poglavljima 5 i 8) o različitim mehanizmima, od kojih svi zaslužuju da se nazovu „potiskivanjem“.
Sa neurobiološke tačke gledišta, cilj lečenja razgovorom bi, dakle, morao biti proširenje funkcionalne sfere uticaja prefrontalnih režnjeva.[1] Zato je za nas veoma značajno saznanje da nekoliko studija funkcionalnog snimanja, koje su do sada sprovedene o efektima (različitih oblika) psihoterapije, sve pokazuju suštinski istu stvar (e.g., see Bakker, Van Balkom, & Van Dyck, 2001; Baxter et al., 1992; Brody et al., 1998; Ferng et al., 1992; Schwartz et al., 1996). Na prvom mestu, pokazuju da se funkcionalna aktivnost mozga zaista menja psihoterapijom. Drugo, pokazuju da su specifične promene u korelaciji sa terapijskim ishodom. Treće i najznačajnije, pokazuju da su ove promene u vezi sa ishodom bazično lokalizovane u prefrontalnim režnjevima.
KAKO FUNKCIONIŠE LEČENJE RAZGOVOROM?
Kako se događaju ove promene? Kako lečenje razgovorom „proširuje funkcionalnu sferu uticaja prefrontalnih režnjeva“? Ono što smo do sada rekli navodi na pomisao da ono to verovatno čini na bar dva načina. Prvo, kako i samo ime ukazuje, ono upotrebljava jezik, koji je (kao što smo naučili u poglavljima 3 i 8) izuzetno moćno sredstvo za uspostavljanje nadređenih, refleksivnih i apstraktnih veza između konkretnih elemenata opažanja i pamćenja, a samim tim i za potčinjavanje ponašanja odabranim programima aktivnosti. Drugo, ono upotrebljava internalizaciju, čija je snaga promene (kao što smo saznali iznad) verovatno najvećim delom ograničena na određene odlučujuće periode razvitka frontalnog režnja (u prvih pet godina života), ali koja verovatno može biti veštački ponovo pokrenuta regresivnom prirodom „transferne“ veze. O ovome ne znamo bukvalno ništa, što važi i za veliki deo drugih bitnih stvari koje su u vezi sa pitanjem koje smo sebi postavili.
Budućnost će pokazati u kojoj meri procesi, za čije odvijanje smo ovde izneli hipoteze, zaista određuju ishod psihoanalitičkog tretmana. Moramo prepustiti budućim istraživanjima da se bave drugim, konkretnijim pitanjima, kao što su neka od ovih: da li su različiti mehanizmi delotvorni za različite psihopatologije, koje vrste psihopatologija su najpodložnije terapiji razgovorom i koji aspekti lečenja razgovorom su najvažniji za različite tipove psihopatologija?
Prikladno je da ovo kratko poglavlje bude završeno uz određene nepoznanice. Ovo nije mesto da se vraćamo na lažne osećaje sigurnosti iz prošlosti, koji se tiču terapijskog pristupa psihoanalize. Svrha međusobnog povezivanja naših postojećih psiholoških uvida (koliko god bili ograničeni) u vezi sa pristupom „lečenja razgovorom“ nije da podupremo upitne teorije već da iznova utemeljimo svoje znanje na novom i sigurnijem, naučnom uporištu. Sa ovim ciljem na umu, dolazimo, dakle, do završnog poglavlja naše knjige.
[1] Ne treba posebno naglasiti da ovaj cilj mora ostati ideal. Teško je moguće, a možda ne bi bilo ni poželjno da se svaki aspekt funkcionalnih aktivnosti mozga stavi pod selektivnu kontrolu prefrontalnih režnjeva. Veliki deo onoga što se zbiva u nama će zauvek ostati skriveno od nas. U vezi sa ovim, važno je da još jednom podsetimo čitaoce da funkcionalno područje ega nije istovetno sa funkcionalnim područjem svesti. Svest je izuzetno ograničen entitet (vidi poglavlje 3). Nesvesno i primarni proces su tu sa razlogom. Odlaganje koje je uslov za mišljenje nije uvek poželjno i može čak biti posebno opasno (vidi poglavlje 4).
Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.
© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić
