Kako popraviti iskrivljenu predstavu o sebi?

Predstave o onome što smo

Svako od nas ima određenu sliku o sebi koju je stekao tokom odrastanja. To je skup uverenja i telesnih osećaja na osnovu kojih doživljavamo da jesmo to što jesmo. Ta predstava nam daje bazični osećaj identiteta, pomoću nje znamo ko smo, ona nas definiše. Ona je i duboko ukorenjena u našem telu i dubini bića, zbog čega je nosimo sa sobom dugo i teško je menjamo.

Roditeljski uticaji formiraju naše predstave o sebi

Reči i ponašanja naših roditelja su ono putem čega spoznajemo sebe, ko smo, koliko vredimo i šta možemo. Ako su nas roditelji smatrali ružnima ili glupima i to nam otvoreno govorili ili pokazivali, usvojićemo to kao istinito, počećemo postepeno i sami sebe tako da vidimo. Ovaj proces se naziva internalizacija. Kasnije u životu možemo otkriti da nas drugi ljudi smatraju lepima ili da nas cene zbog naših intelektualnih dostignuća. Za to možemo dobiti i solidne dokaze kroz izraze divljenja, pažnju koju dobijamo ili pohvale iz škole ili akademske uspehe. Ako se ti spoljni dokazi ne podudaraju sa onim uverenjem koje o sebi nosimo, ma koliko oni bili objektivni, teško ćemo ih prihvatati.

Svakako da predstava o sebi koju smo ovim putem stvorili ne mora biti negativna, ali ona to često jeste. Ponekad ona utiče na manji deo naših života, a ponekad je skoro sav naš život pod uticajem te predstave. Ona se retko sastoji samo iz jednog činioca. Uz uverenje da smo glupi, možemo, na primer, da imamo i predstavu sebe kao nespretnih ili nezanimljivih. S obzirom na to da malo ko želi da se druži sa ružnim, nespretnim i nezanimljivim osobama, najverovatnije ćemo razviti životne stavove i navike da izbegnemo ponovno suočavanje s tim predstavama – tako što ćemo mi biti ti koji izbegavaju druge ljude. Iako je bolno ne biti u društvu drugih, još je bolnije ponovno doživljavati isto osećanje neadekvatnosti. Tako se paradoksalno štitimo od novih povreda, ali izbegavamo i mogućnost da kroz nove i drugačije situacije promenimo sliku koju imamo o sebi.

Osećanje neadekvatnosti i kako se izboriti sa njim

Muškarac, star 35 godina je odrastao u porodici u kojoj je bio obeležen kao neadekvatno dete. Roditelji su ga smatrali ružnim, nedisciplinovanim i nesposobnim za sportske aktivnosti. U porodici nije bilo bliskosti, pa je tako i izražavanje nežnosti putem dodira bilo izuzetno retko. I pored završenih studija i fakultetske karijere, ostalo je njegovo bazično uverenje da je ružan i da je neuspešan jer nije zadovoljio roditeljske zahteve. Od studentskih dana imao je problema sa anksioznošću i depresijom. Nije u partnerskom odnosu, a nada se da bi mogao da formira porodicu i da ima decu.

Nakon tri meseca terapijskog rada, ispričao je kratak, ali izuzetno intenzivan san:

Veoma ružno dete, nalik goblinu se pojavljuje ispred mene. Prepadnem se i ustuknem, mislim da mi od njega preti opasnost. Međutim, ono nije neprijateljski raspoloženo prema meni, želi samo da me zagrli. Prilazi mi i obgrli me, u telu osetim kolika je njegova potreba da bude voljeno. Nisam više uplašen, smiren sam i osećam se dobro.

Tokom analize sna rekao je da je uvek svoju neurozu zamišljao kao veoma ružno dete. Goblina iz sna je opisao kao zastrašujućeg, nakaznog, odbojnog, ali nežnog i željnog ljubavi. Telesno je mogao da oseti kolika je ta potreba i prvi put je zaplakao tokom terapije.

Vrlo brzo je povezao da se slična situacija dešava kada ulazi u emotivne odnose sa ženama. Čim one pokažu emocije i počnu da ga obasipaju nežnostima i dodirima, on se preplaši i pobegne iz odnosa. On ne može da prihvati da ga te devojke ne vide kao ružnog i da svoju naklonost pokazuju dodirima koji su mu od detinjstva bili strani, gotovo zabranjeni. Konfliktnu situaciju u kojoj želi ljubav a ne veruje da je zaslužuje, on razrešava tako što iz nje beži da se ne bi otkrilo koliko je bezvredan. Zahvaljujući ovom snu, dobio je priliku da prigrli tu predstavu o sebi i da prihvati ono za šta veruje da je ružno kao nešto vredno ljubavi. Ono što mu predstoji je da nastavi sa negovanjem te pogrešne predstave tamo gde su njegovi roditelji stali i podbacili. To mu je sada olakšano jer je i intelektualno i emocionalno i telesno doživeo da to može i sme, bez opasnosti da ponovo bude povređen.

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.