Predstave o onome što smo
Svako od nas ima određenu sliku o sebi koju je stekao tokom odrastanja. To je skup uverenja i telesnih osećaja na osnovu kojih doživljavamo da jesmo to što jesmo. Ta predstava nam daje bazični osećaj identiteta, pomoću nje znamo ko smo, ona nas definiše. Ona je i duboko ukorenjena u našem telu i dubini bića, zbog čega je nosimo sa sobom dugo i teško je menjamo.
Roditeljski uticaji formiraju naše predstave o sebi
Reči i ponašanja naših roditelja su ono putem čega spoznajemo sebe, ko smo, koliko vredimo i šta možemo. Ako su nas roditelji smatrali ružnima ili glupima i to nam otvoreno govorili ili pokazivali, usvojićemo to kao istinito, počećemo postepeno i sami sebe tako da vidimo. Ovaj proces se naziva internalizacija. Kasnije u životu možemo otkriti da nas drugi ljudi smatraju lepima ili da nas cene zbog naših intelektualnih dostignuća. Za to možemo dobiti i solidne dokaze kroz izraze divljenja, pažnju koju dobijamo ili pohvale iz škole ili akademske uspehe. Ako se ti spoljni dokazi ne podudaraju sa onim uverenjem koje o sebi nosimo, ma koliko oni bili objektivni, teško ćemo ih prihvatati.
Svakako da predstava o sebi koju smo ovim putem stvorili ne mora biti negativna, ali ona to često jeste. Ponekad ona utiče na manji deo naših života, a ponekad je skoro sav naš život pod uticajem te predstave. Ona se retko sastoji samo iz jednog činioca. Uz uverenje da smo glupi, možemo, na primer, da imamo i predstavu sebe kao nespretnih ili nezanimljivih. S obzirom na to da malo ko želi da se druži sa ružnim, nespretnim i nezanimljivim osobama, najverovatnije ćemo razviti životne stavove i navike da izbegnemo ponovno suočavanje s tim predstavama – tako što ćemo mi biti ti koji izbegavaju druge ljude. Iako je bolno ne biti u društvu drugih, još je bolnije ponovno doživljavati isto osećanje neadekvatnosti. Tako se paradoksalno štitimo od novih povreda, ali izbegavamo i mogućnost da kroz nove i drugačije situacije promenimo sliku koju imamo o sebi.
Osećanje neadekvatnosti i kako se izboriti sa njim
Muškarac, star 35 godina je odrastao u porodici u kojoj je bio obeležen kao neadekvatno dete. Roditelji su ga smatrali ružnim, nedisciplinovanim i nesposobnim za sportske aktivnosti. U porodici nije bilo bliskosti, pa je tako i izražavanje nežnosti putem dodira bilo izuzetno retko. I pored završenih studija i fakultetske karijere, ostalo je njegovo bazično uverenje da je ružan i da je neuspešan jer nije zadovoljio roditeljske zahteve. Od studentskih dana imao je problema sa anksioznošću i depresijom. Nije u partnerskom odnosu, a nada se da bi mogao da formira porodicu i da ima decu.
Nakon tri meseca terapijskog rada, ispričao je kratak, ali izuzetno intenzivan san:
Veoma ružno dete, nalik goblinu se pojavljuje ispred mene. Prepadnem se i ustuknem, mislim da mi od njega preti opasnost. Međutim, ono nije neprijateljski raspoloženo prema meni, želi samo da me zagrli. Prilazi mi i obgrli me, u telu osetim kolika je njegova potreba da bude voljeno. Nisam više uplašen, smiren sam i osećam se dobro.
Tokom analize sna rekao je da je uvek svoju neurozu zamišljao kao veoma ružno dete. Goblina iz sna je opisao kao zastrašujućeg, nakaznog, odbojnog, ali nežnog i željnog ljubavi. Telesno je mogao da oseti kolika je ta potreba i prvi put je zaplakao tokom terapije.
Vrlo brzo je povezao da se slična situacija dešava kada ulazi u emotivne odnose sa ženama. Čim one pokažu emocije i počnu da ga obasipaju nežnostima i dodirima, on se preplaši i pobegne iz odnosa. On ne može da prihvati da ga te devojke ne vide kao ružnog i da svoju naklonost pokazuju dodirima koji su mu od detinjstva bili strani, gotovo zabranjeni. Konfliktnu situaciju u kojoj želi ljubav a ne veruje da je zaslužuje, on razrešava tako što iz nje beži da se ne bi otkrilo koliko je bezvredan. Zahvaljujući ovom snu, dobio je priliku da prigrli tu predstavu o sebi i da prihvati ono za šta veruje da je ružno kao nešto vredno ljubavi. Ono što mu predstoji je da nastavi sa negovanjem te pogrešne predstave tamo gde su njegovi roditelji stali i podbacili. To mu je sada olakšano jer je i intelektualno i emocionalno i telesno doživeo da to može i sme, bez opasnosti da ponovo bude povređen.
