Prava osoba za nas – stvarnost ili iluzija
Koliko samo puta čujemo od prijatelja i poznanika da su našli pravu osobu za sebe. To nam obično saopštavaju sa izuzetnim ushićenjem i bez trunke sumnje. Oni tada obično znaju da slede neki unutrašnji osećaj, leptiriće u stomaku ili nešto slično što im nepogrešivo govori da su zaista pronašli odgovarajuću osobu. Samim tim što slede neki neodređen osećaj i što retko mogu da pretoče u reči koji su to racionalni razlozi zbog kojih ih baš ta i takva osoba privlači, smisao tog izbora ostaje nejasan i za njih same. Često se i po okončanju takve veze sa čuđenjem pitaju kako im se to moglo desiti, kako nisu videli da to nije osoba za njih. I još češće, ponove sličan izbor sledeći put.
Izbori koje u životu pravimo mogu biti nesvesni ili svesni. Ako su nesvesni, onda su oni prisilni ili prinudni i dešavaju nam se tako kao da na njih uopšte ne možemo da utičemo. Ako su svesni, oni su onda slobodni. Sloboda da biramo je jedna od temeljnih vrednosti i kada je ona ugrožena, imamo utisak da se ceo naš organizam buni protiv toga. Obično podrazumevamo da biramo svesno i sa najboljom namerom po sebe, ali zaboravljamo da se oko 95% našeg psihičkog funkcionisanja odvija nesvesno.
Nema slučajnih izbora
Iako mogu biti nesvesni, izbori koje pravimo u odabiru ljubavnih partnera nisu nikad slučajni. Mnogo toga utiče na taj važni životni izbor. U detinjstvu i mladosti trpimo razne uticaje kojih nismo potpuno ni svesni jer nismo dovoljno zreli da ih sasvim razumemo. Ona često mogu biti i netačna ili nepotpuna, ali se upisuju u naše pamćenje i mi ih prepoznajemo u sličnim iskustvima. Ukoliko nas roditelji ili druge važne figure tretiraju na određeni način – npr. ako nam povlađuju ili su suviše strogi, to utiče na naše buduće odnose. Naš lični sistem vrednosti i očekivanja od potencijalnih partnera biće u skladu sa tim – prepoznavaćemo da nas neko voli ako nam u svemu ugađa ili ako je prema nama suviše kritizerski raspoložen. To postaju naši mali signali koji nam saopštavaju da nas neko voli, iako bismo, gledano sa strane, lako uočili da oni nemaju nikakve veze sa ljubavlju. I pored toga oni stvaraju iracionalno uverenje da nas neko voli samo kada se prema nama ponaša na određeni način, dok druge, adekvatnije načine ne prepoznajemo kao ljubav, njih čak i izbegavamo.
Primer iz prakse – niko me neće voleti kao tata
Klijentkinja je u kasnim tridesetim godinama, završila jedan fakultet, studira i drugi, živi u zajednici sa roditeljima iako ima mogućnosti za samostalan život. Otac je bolestan od neizlečive bolesti. Izdržava se davanjem privatnih časova, verena je za muškarca koji je desetak godina stariji od nje i ne žive zajedno. Nešto pre obraćanja za pomoć je otkrila da njen verenik ima još jednu verenicu, kojom i planira da se oženi. Opterećena je zdravstvenim stanjem oca koje on ignoriše i ponaša se neodgovorno, dok je ona suviše angažovana oko njegovog izlečenja. U to vreme sanjala je kratak i uznemirujući san:
Nedaleko od stana u kom živimo, na ulici se dešava pucnjava. Scena je filmska, svuda lete meci. Sa tatom sam napolju. Brinem samo o tome da on ne bude pogođen. Štitim ga svojim telom. Budim se u panici.
Klijentkinja je formirala simbiotski odnos sa ocem. Partner koga je odabrala pravi je izbor da održi netaknutom sliku idealnog oca, od kog ona ne može da se odvoji. Idealna slika oca je takva da nijedan partner nije dorastao tom visokom zahtevu, zbog čega je u vezama distancirana. Istovremeno, ona održava blizak odnos sa ocem tako što pokušava nasilno da utiče na njegovo ozdravljenje, tražeći alternativne metode lečenja i vršeći pritisak na njega. Ona odbija da prihvati da ni otac nije idealan kao slika koju je formirala o njemu. Otac je veoma svojeglav, ne vrednuje ono što ona radi, želi da svoje vreme proživi drugačije. Slično tom modelu funkcioniše i partner, koji se zahvaljujući njenoj preteranoj brizi za oca, posvetio sebi i pronašao drugu partnerku, ali joj to nije sam saopštio, kao što i otac odbija da otvoreno kaže da ne želi da preostalo vreme provede na lečenju.
Briga o drugima je važna za naše funkcionisanje u zajednici, ali samo dotle dok naš život nije time ugrožen. Klijentkinji je bio važniji život oca, nego njen, što je prikazano u snu, ali je i sama priznala. Tokom rada je konstatovala da misli da neće moći da živi ako joj otac umre i da može i sama da umre. Prevelika vezanost za oca je poslužila da se ispune infantilni zahtevi – da ne odraste i da otac ostane idealizovan. Psihološka dobit od ovog ponašanja je sigurnost od ulaska u odnos koji neće biti savršen kao onaj sa ocem. Ona ostaje bezbedna devojčica, tj. ne mora da odraste i da gradi partnerski odnos kao odrasla osoba. Trud koji ispoljava oko oca je potvrda njene vrednosti i da ona zaslužuje da bude voljena, kao i opravdanje da se ljuti na verenika posle saznanja da ima drugu ženu jer ona to nije zaslužila, tj. nije kriva, pošto je ona samo brinula o bolesnom ocu. Na taj način još jednom potvrđuje idealnu sliku oca i uverenje da nijedan muškarac nikada neće moći da je voli na taj način. To uverenje je zapravo i tačno, ali je i neophodan činilac odraslih odnosa, koji uvek nose dodatne zahteve i prilagođavanja onome što druga osoba nosi sa sobom. Praveći ovakav nesvesni izbor, zaštitila se od rizika da u stvarnom odnosu sa partnerom ne doživi ono što je kao dete dobijala od oca, ali je i ostala neostvarena u pogledu partnerskog odnosa, iako ga je, površno gledano, imala.
