Čudo je prema mnogim religijama Božija pomoć gde su zakoni prirode nemoćni pred njim.

Van verskog konteksta, čudo je događaj koji se ne može objasniti realno.

Čudesno i fantastično često se provlače kroz naše govorno područje.

Čudo se najčešće vezuje za bajke, koje smo upoznali u periodu detinjstva.

Često očekujemo da se čuda dese i onda kada smo odrasli i kada ne verujemo više u bajke. Bar tako kažemo: Mi ne verujemo u bajke!

Onog momenta kada se vratimo bajkama, a odrasli smo, da li je to alarm da smo u nekoj teškoj i bezizlaznoj situaciji? Možda…

Odnos pojedinca i čuda je donekle prihvatljiv, ako pojedinac zna granicu između bajke i života.

Međutim, ako se osvrnemo, videćemo da mladi kažu:

„Želim život kao u bajci.“

„Želim princa na belom konju.“

„Stočiću, postavi se!“

„Želim baš ove italijanske čizme, imam jednog Mačka za to.“

„Postoji jedna Zlatna Guska koja će mi obezbediti sve što poželim.“

„Eh, da imam sedam patuljaka, da sve što mogu urade umesto mene, zar nisam Ja – Snežana?“

Ko je tu odrastao, a ipak lenj, bezobziran, napadan, gramziv, nestrpljiv, nemoćan, kukavica, malo „bleskast“?

Ko to nama ponovo veruje u bajke?

Neko ko je možda  imao teško detinjstvo, loše navike, druženje sa onima koji primenjuju krilaticu – Mnogo hteo, malo započeo, da ništa ne da, a da ima dobit –  i eto „čuda“.

Da li se može pomoći današnjim „bajkalijama“?

„Bajkalije“ bi valjalo da pre svega nađu motivatore i načine kako planirati život.

Držimo se posla jer i u bajkama moraju da se zasuku rukavi.

Poslovno, rekli bi eksperti, pronalazak posla, kroz planirano napredovanje, promenu posla težimo uspehu.

Naši motivi za uspeh su zasnovani na potrebama i željama, svesnim ili nesvesnim.

Većina je spolja motivisana, boljim stambenim prostorom, boljim automobilom, neki žele status, plaćeno odsustvo, više dana odmora koje bi provodili sa svojim najmilijima.

To su idealni motivatori – sve ono što nas gura napred.

Tražimo tako malo.

A naše potrebe, fiziološke, potrebe za sigurnošću za povezivanjem ili prihvatanjem, poštovanjem i samopotvrđivanjem, šta s njima?

Bajke ili pomoć psihoterapeuta?

Znamo svi da je važan činilac u motivaciji pravednost.

Često nismo motivisani  kad se osvrnemo oko sebe.

Principi rada, pravde i nagrade na ovom svetu, baš tu oko nas, nisu usklađeni.

Svesni smo toga, živi se onesvešćeno.

Onda se nekako i motivatori gase i lako pribegavamo mislima:

„Stočiću postavi se !“

„Ova Zlatna Guska je baš prava guska!“

Zatim sledi Bes, Buka, Borba.

Potrebno je izmirenje Boraca i „Bajkalija“ u nama, da se  ujedine oko Cilja koji ima vrednost.

Za pronalaženje te vrednosti, ako nismo spremni, ako nismo jaki, ako nismo trenutno hrabri, ako se gušimo u ovom našem malom svetu, obratimo se istreniranim licima, stručnim, koja ne osuđuju.

Da li smo spremni da platimo tu cenu?

Većina ne.

Jer glavni izgovori su:  uglavnom da su terapije zahtevne, dugotrajne, dodiruju sve ono što bismo hteli da sakrijemo.

One nas rasplaču, nagovaraju nas da ne verujemo više u bajke.

Ne nude nam „čuda“ na koja smo već navikli:

Ako malo znaš da pevaš – Budi pevačica!

Ako malo znaš da igraš – Budi igračica!

Ako malo znaš da psuješ, samo malo – uđi na TV da te svi čiju i uče od tebe!

Ako malo znaš da pišeš – uđi u novine da svi znaju ko si ti!

(Ako malo znaš da čitaš – MOLIM TE KRENI DA UČIS! – greškom upalo na pogrešno mesto!!!)

Tvrdim, ko hoće može i da doživi svoje čudo.

Svaki dan ovde je jedno ČUDO.

 

 

P.S. Ostavila sam cigarete.

Ima nade.