Kada se gore opisane veze (između objekta i emocionalnog odgovora sistema STRAHA) jednom uspostave, one su neizbrisive, tj. ništa ne može da ospori činjenicu da je štetan objekat, mesto ili situacija postao deo rečnika „opasnih“ stvari (LeDoux, 1996, pp. 250-252) sistema STRAHA. Činjenica da takve stvari nije moguće zaboraviti ima nedvosmislene evolutivne biološke prednosti. Ipak, one mogu biti i maladaptivne. Objekat, mesto ili situacija koja je bila opasna u ranom detinjstvu – kada je subjekt bio bespomoćan i ranjiv – možda nije jednako opasna ili čak nije uopšte opasna za odraslog. Pod ovim okolnostima, bilo bi vrlo neprikladno ako bi ponavljano ili novo izlaganje objektu koji je ranije bio izvor straha nastavilo zauvek da rezultira napadima anksioznosti u punoj snazi (osećanje preplavljujuće strepnje, sleđenost, bežanje, skrivanje, lupanje srca, ubrzano disanje itd.)
Zbog ovoga, iako je veza između takvih objekata i sistema STRAHA neizbrisiva, izlazna informacija sistema ipak može biti inhibirana.[i] Drugim rečima, iako veza i dalje postoji nesvesno, njen uticaj na proširenu svest i voljno ponašanje je obustavljen ili čak potpuno blokiran. Kao što je pomenuto u poglavljima 1 i 3, aparat za takvu inhibitornu kontrolu se nalazi u frontalnom režnju – tačnije, u ventromezijalnim i orbitalnim frontalnim oblastima (slika 4.8). Kada su spoljna ispoljavanja reakcija straha-anksioznosti prigušena kod laboratorijskih životinja (tehnikama modifikovanja ponašanja), ono što otkriva funkcionalno snimanje mozga je da sistem STRAHA nastavlja da bude izuzetno aktivan, u skoro istoj meri kao i kod životinja koje pokazuju odgovore straha – anksioznosti u punoj snazi. Ono što se dramatično razlikuje u ovim dvema grupama je da su istovremeno frontalni režnjevi veoma aktivni u grupi u kojoj je inhibiran strah. Kao što smo razmatrali u poglavlju 1, stepen razvoja frontalnog režnja je ono što izdvaja ljude od drugih sisara. Ovo najviše razlikuje mozak odraslog čoveka u odnosu na mozak deteta. Frontalni režnjevi se brzo razvijaju tokom prvih nekoliko godina života i nastavljaju da se razvijaju do kasne adolescencije. Ove neuroanatomske činjenice objašnjavaju ogromne razlike u fleksibilnosti i stepenu emocionalne kontrole koja izdvaja odrasle ljude od dece i drugih životinja. Značaj za neke oblike psihopatologija je i ovde očigledan.
Slika 4.8 Ventromezijalne i orbitalne frontalne oblasti
Pretpostavlja se da slični mehanizmi postoje u svim bazičnim emocionalnim upravljačkim sistemima, iako su oni manje detaljno proučavani. Vrsta nekontrolisanih afektivnih odgovora, koje oslobađaju sistemi POTRAGE, BESA i PANIKE nisu, u suštini, ništa manje maladaptivni od preplavljujućih reakcija STRAHA. Ravnoteža između ovih primitivnih instinktivnih mehanizama i voljnog programiranja, regulacije i verifikacije aktivnosti (poglavlje 1) koje obezbeđuju mehanizmi frontalnih režnjeva, pruža, dakle, direktnu analogiju sa ravnotežom između onoga što psihoanalitičari klasično zovu mehanizmima „ida“ i „ega“. Oštećenje na ovim frontalnim mehanizmima je ono što je navelo Harloua (1868) da u slučaju Fineasa Gejdža (opisanom u poglavlju 1) primeti da se „ravnoteža ili balans, da tako kažem, između njegovih intelektualnih sposobnosti i animalnih sklonosti čini uništenim“. Ipak, po istom principu, inhibitorni moždani mehanizmi koje smo upravo opisali mogu biti i preterano aktivni – i to bi moglo da pruži nervnu osnovu za neke patološke tipove potiskivanja i druge oblike inhibicije. Ovde, ponovo, nailazimo na vrlo plodno polje za buduća interdisciplinarna istraživanja.
[i] Za enciklopedijski i multidisciplinarni pregled istraživanja važnih za ovu temu, posebno namenjen čitaocima koji su psihoanalitičari, videti u Schore (1994.)
Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.
© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić
