Stavovi laika, ma kako oni bili obrazovani, kada je u pitanju analiza snova, najčešće su podeljeni. Jedni su oduševljeni idejom da se iz snova može dobiti neka pouka ili poruka, dok su drugi potpuni skeptici, koji se često brane obrazloženjima kako nikad ne sanjaju. I jedni i drugi, ako su dovoljno otvoreni da iskuse doživljaj tumačenja na svojoj koži, najčešće prihvate da je analiza snova delotvorno. Čak i oni koji od poruka svog nesvesnog pobegnu i nikad se više ne pojave da rade na svojim snovima, tim postupkom priznaju da je analiza snova snažno sredstvo, ali, nažalost i svoju nespremnost i nedostatak hrabrosti da se suoče sa sadržajima nesvesnog.
Situacija sa domaćom stručnom javnošću izaziva zabrinutost. Za razliku od većine kolega, koje nisu, u okviru svojih edukacija prošle i obuku za analizu snova, pa čak i od nekih koje jesu ili bi trebalo da jesu (npr. psihoanalitičke edukacije), laici su mnogo spremniji da prihvate metod i da se upuste u rad na sebi kroz analizu snova. U našoj zemlji vlada prećutna, a ponekad i veoma glasna, marginalizacija ovog metoda u okviru struke.
Postoje terapeutski pravci koji ne koriste analizu snova i ne bave se nesvesnim delom ličnosti. Taj pristup je u redu, iako mislim da time gube jedno dijagnostičko sredstvo prvog reda. Lako je razumeti njihovu nezainteresovanost za rad na snovima jer oni imaju svoje metode koje takođe mogu da budu veoma delotvorne. Veliki problem, međutim, nastaje kada leđa snovima okrenu oni kojima bi analiza snova trebalo da bude jedno od osnovnih oruđa u radu. Pre izvesnog vremena jedan psihoanalitički orijentisan terapeut mi je stavio sledeću zamerku: da analiza snova ne zahteva neku posebnu specijalizaciju, da je posebna edukacija za analizu snova jedna prenaglašenost i stvaranje ekskluziviteta i da je analiza snova samo jedna od tehnika koje se primenjuju u psihoanalitičkoj i terapeutskoj praksi uopšte.
Začuđujuće je da se psihoanalitičari brane od tumačenja snova i umanjuju mu važnost kada je baš Sigmund Frojd proglasio analizu snova kraljevskim putem u nesvesno, bez kojeg se psihoanalitički rad ne može ni zamisliti. Upravo je Frojdova knjiga Tumačenje snova kamen temeljac naučnog tumačenja snova i mnoge od njegovih postavki se i danas koriste u radu na snovima. Iz velikog dela Frojdovih radova jasno se vidi koliki je značaj on pridavao snovima, te je „nauka o snovima“ predstavljala osnov čitavog psihoanalitičkog učenja. Ne treba da čudi onda što Frojd smatra analizu snova terapeutovom profesionalnom dužnošću. U prilog tome ide i navod iz Tumačenja snova: „Pronađite suštinu sna, pa ste pronašli sve što možete da znate o ludilu“. Frojd je bio više nego svestan činjenice da je terapeut bez tumačenja snova isto što i ortoped koji radi bez rendgenskog snimka (I. Nastović).
Početkom 20. veka psihoanaliza je bila neka vrsta naučne avangardne misli, koja je preuzela na sebe zadatak da istraži one oblasti ljudske psihe kojima se do tada, naučno, niko nije bavio. Dugo godina, psihoanaliza je bila i sinonim za dubinsku psihologiju – psihologiju nesvesnog. Međutim, psihoanaliza je podstakle i druge istraživače da počnu da se bave nesvesnim i snovima, pa tako danas dubinsku psihologiju ne možemo zamisliti bez Jungove kompleksne (može se naći izraz i analitičke) psihologije i Sondijeve šikzal-analize. Postavlja se imperativ da se dubinsko-psihološkim fenomenima, a pre svega snu, pristupi trodimenzionalno, u svetlu tri sloja nesvesnog – individualno (Frojd), kolektivno (Jung) i familijarno (Sondi) nesvesnog. Svakako da ovo usložnjava zadatak tumača snova jer svaki od ovih jezgrovnih pravaca dubinske psihologije ima svoju dijagnostiku i metodologiju rada koje se nadopunjuju i čine celinu. Neophodno je da svako ko se bavi snovima bude teorijski i praktično obučen za analizu snova koji svoje izvorište imaju u bilo kojem od tri sloja nesvesnog.
Snovi predstavljaju izvor informacija za nesvesnu anamnezu, odnosno, saopštavaju terapeutu ono što osoba svesno nije htela ili imala hrabrosti da saopšti. Pored toga što ukazuju na problem, konflikt ili kompleks na kome treba raditi, snovi ukazuju i na specifične odlike ličnosti snevača koje daju smernice za vođenje terapije i čak su terapeutski prospektivni.
Uverili smo se da je analiza snova temeljni i nezamenljivi metod u radu terapeuta, naročito psihoanalitički orijentisanih terapeuta, a nikako neki usputni metod za koji nije potrebna posebna specijalizacija. Jedini ekskluzivitet koji se može spočitati je onaj koji proističe iz zahteva da tumač snova, pored poznavanja sebe, inteligencije i znanja iz psihologije svesti, simbolizma, uporedne religije i mitologije, kao i solidnog životnog iskustva i opšte kulture mora da poseduje izraženu empatiju i intuiciju. Empatija ne osobina koja je inače neophodna za terapeutski rad, kao i za rad sa ljudima uopšte. Tumač snova mora da ima izraženu empatiju jer mu je neophodna sposobnost uživljavanja u tuđu životnu situaciju, kako bi mogao iz prave perspektive da sagleda problematiku i da donese zaključke i da savete koji najbolje odgovaraju ličnosti snevača što, na osnovu poruke sna, treba da podstakne unutrašnji rast snevača i prevazilaženje postojećih, neadekvatnih modela ponašanja. Intuicija je neophodna da bi se u radu na snu uhvatilo ono nejasno u sadržini sna. Ona omogućuje tumaču da snevaču postavi prava pitanja prilikom tumačenja i da otkrije one pravce koje san tek nagoveštava. Ono što je „uhvaćeno“ intuitivno, treba proveriti kroz analizu, a nema bolje potvrde od toga da je poruka sna sprovedena u konkretnu akciju koja je dovela do kompletnog boljeg funkcionisanja snevača.
Još jedna od primedbi iz struke je da metod analize nije dovoljno naučan. Paradoks ove primedbe je da je to upravo ono što pojedini teoretičari postavljaju pred psihologiju, kao nauku, u celini. Možemo li ovde prepoznati poznati mehanizam identifikacije sa agresorom koji je opisao Frojd? Razmotrimo zato jedan psihološki metod koja se danas smatra naučnom i čiji se rezultati mogu statistički obraditi, te naučno analizirati. To je asocijacioni eksperiment, koji je razvijan u okviru psihoanalize, a i kasnije u školama koje su iz nje nastale. U najopštijim crtama metod izgleda ovako: ispitaniku se čitaju reč po reč sa određenog spiska reči i od njega se traži da bez suviše razmišljanja izgovori reč na koju ga asocira ona koju je izgovorio terapeut. Tokom ovog postupka mere se telesni parametri ispitanika (puls, znojenje, ubrzano disanje i sl.) i vreme reakcije na zadatu reč. Kasnijom analizom, posebno se obrati pažnja na reči koje iziskuju duže vreme za odgovor i kod kojih dolazi do promena telesnih parametara. Iza tih reči se, daljim tretmanom otkrivaju kompleksi i konflikti.
Mogli bismo reći da je spisak reči koji se daje ispitaniku jedno slučajno projektivno polje na koje on, nesvesno, putem slobodnih asocijacija projektuje svoje unutarnje komplekse i konflikte, kojih nije svestan. Nije teško da zamislimo da je i san upravo tome sličan: on je jedno projektivno polje na koje se sličnim metodom slobodnog asociranja dolazi do otkrivanja nesvesnih sadržaja. Razlika između sna i liste reči jeste što je san direktan proizvod nesvesne psihe snevača i kao takav daleko bolje projektivno polje jer nastaje iz najdubljih slojeva nesvesnog samog snevača, a ne predstavlja jedan ranije formiran spisak reči. Dok se u asocijacionom eksperimentu može naći nekoliko reči sa manje ili više očiglednom međusobnom povezanošću sa kojima dalje treba raditi i istraživati ih, radnja sna, tj. međuodnos motiva, likova i događaja u snu nam služi kao dodatni izvor informacija i pomaže nam da lakše shvatimo suštinu nastanka konflikta, trenutno stanje snevača i odnos prema konfliktu, kao i usmerenje ka načinu za razrešenje konflikta. Izloženom ide u prilog i Jungovo iskustvo da postoje razni načini da se do kompleksa dođe, od kojih je on asocijacioni eksperiment smatrao najpouzdanijim, ali da mu san može dati dodatnu informaciju o stanju snevača i o daljem toku terapije. San, za razliku od asocijacionog testa koji je samo dijagnostičko sredstvo, daje i etiološku sliku kompleksa ili konflikta – što je Frojd podrazumevao pod kauzalnom analizom sna, ali, što je još važnije, skicira prognozu čitavog toka terapije i izglede za prevazilaženje konflikta, što je Jung podrazumevao pod finalnom analizom sna.
Analiza snova je u našoj sredini nepravedno dovedeno na marginu terapeutskog rada, iako je baš ono sredstvo koje direktno dopire u središte problema. Razlog za to je intelektualna zatvorenost, nedovoljna edukovanost i, što najviše brine, nedostatak „inteligencije srca“ koju je Jung s pravom smatrao neophodnom za terapeutski rad.
