Mark Solms deluje kao čovek sa ciljem. On primećuje (a u ovom slučaju i njegov kolega istraživač, Oliver Turnbul) da psihoanaliza umire. U svom novom delu Mozak i unutrašnji svet, Solms je pregledao pacijenta i njegova dijagnoza zahteva brzu transfuziju „čvrste nauke“, dozu empirijskih dokaza sa mesta koje bi neki smatrali malo verovatnim izvorom i, najvažnije od svega, promenu filozofskog gledišta tako da ono bude, kako nas autori uveravaju, više u skladu sa Frojdovim originalnim namerama. Solms i Turnbul ukazuju na to da se sve ovo može jednostavno postići prihvatanjem neuronauka. Uz to, Solms misli da i neuronauka kao starija sestra može da nauči ponešto od svoje zanemoćale sestre.

Oni su tezu predstavili na veoma sistematičan način, tako što su pažljivo opisali teorijske oblasti koje su najpoznatije praktičarima i pokazali kako ih je skorašnji napredak u neuronaukama i fiziološki utvrdio. Jednostavnim konceptima kao što je način rada neurona prethode detaljna uputstva o tome kako studije slučaja osoba sa lokalizovanim neurološkim oštećenjima otkrivaju unutrašnje funkcionisanje mozga. Prvo poglavlje počinje sa najosnovnijim činjenicama, gorepomenutim neuronima, tipovima neurotransmitera, čulnim modalitetima itd.

U drugom poglavlju se prelazi na temeljne osnove, pretpostavke i filozofska gledišta autora. Počevši od kratke istorije „problema uma i tela“, odnosno načina na koji ono što doživljavamo kao svojstva naše ličnosti nastaje iz neuroloških procesa, Solms i Turnbul dele moguća rešenja ovog problema na „laka“ i „teška“ istraživanja. Laki odgovori se odnose na ona istraživanja koja samo lociraju koji su neurološki procesi u korelaciji sa određenom funkcijom. Teški odgovor obuhvata objašnjenje o tome na koji način se to odvija. Jedan pokazuje koji su to delovi mozga koji čine um, drugi objašnjava kako uopšte možemo da doživimo svesnost. Nakon pružanja uvida u kratku istoriju ranijih pokušaja da se da odgovor bilo na laki (oni ističu da je većina savremenih istraživanja reduktivna u ovom smislu) ili teški (Dekartov čuveni dualizam) problem, autori prelaze na teorijsko uporište knjige. Nazivajući svoj pristup „dvoaspektnim monizmom“, Solms i Turnbul naglašavaju da problem uma i tela uopšte i nije problem, već se radi o dva gledišta. Postoji jedna „materija“ (monistički deo njihove filozofije) i dva preovladavajuća načina da se ona posmatra, kao mozak i kao um (dualistički deo). I metapsihološki i fizički modeli uma su samo konceptualni alati koje ograničava njihova izdvojena tačka gledišta. Kombinovanje fenomenološkog, introspektivnog pristupa psihoanalitičke teorije sa fizičkim utemeljenjem neuronauka oslobađa ih njihovih pojedinačnih slabosti. Oni idu dalje u razjašnjavanju da su sam um ili sistemi na kojima se temelji nesvesni. Tek kada sam um pogleda ka unutra tada osetimo svoje individualno „ja“.

Poglavlja koja slede dotiču se prirode svesti pomoću sistematskog istraživanja savremenih neuronaučnih podataka i istovremenim povezivanjem sa Frojdom. Solms i Turnbul ukazuju, kao i Frojd, da većina mentalnih procesa nije svesna. Štaviše, oni opisuju svest kao evolutivnu prednost, refleksivnu sposobnost da razumemo svoje unutrašnje stanje i da to iskoristimo da bismo preduzeli aktivnosti u spoljnom svetu. Postajemo svesni gladi, razmišljamo o osećaju i potom postajemo aktivni da bismo postigli sitost. Autori ukazuju da se i bez mnogo napora može uočiti Frojdovski koncept Ega u ovome. Uz to ukazuju i da se, uz još samo malo pažnje, Frojdovski Id može prepoznati u savremenom razumevanju emocionalnih centara. Sam osećaj selfa je u osnovi emocionalan, naglašavaju Solms i Turnbul. To je unutrašnji signal koji se primećuje, o kom se promišlja i koji vodi kao motivisanoj aktivnosti. Oni koriste i druge neuronaučne podatke da bolje predstave „upravljačke sisteme“ emocija i time ukazuju da se oni mogu modifikovati iskustvom (ono što vi osećate na jedan način za mene je nešto sasvim drugo) i da je u pitanju rad svesnog „Ega“ (teorijski povezanog sa prefrontalnim korteksom) uložen u odgovor na emociju kroz aktivnost ili inhibiciju. Sledeće je obrađeno pamćenje, a autori su dali sažetak načina organizacije pamćenja u različitim neurološkim sistemima i povezali pojedine aspekte pamćenja sa transferom i kontratransferom.

Snovi, koji su Solmsova specijalnost, objašnjeni su izvanredno detaljno. Autori su prikazali vrlo sažetu istoriju istraživanja i savremeno shvatanje snova. Solms i Turnbul razmatraju dominantnu teoriju snova i, uz zadivljujuću listu starijih i novijih podataka, ponovo daju značaj nekim Frojdovim konceptima. Koristeći primer seksualnog razvoja (nečega što ima značajan uticaj na nečiji „unutrašnji svet“), autori pokazuju kako su sredina i genetski potencijal međusobno isprepletani, gradeći time dokaze protiv savremenih trendova da se takve veze preterano pojednostavljuju. Konačno, čeka nas i vratolomna vožnja kroz „kontroverze o levom/desnom mozgu“ kojom nam autori dočaravaju kako psihoanalitička teorija objašnjava i od kakve je koristi u radu sa neurološkim nedostacima, koristeći fascinantne primere dve osobe sa različitim poremećajima jezika.

Dva završna poglavlja nude rezime, nastavak ka izmirenju između psihoanalitičke teorije i neuronauke, poziv na promenu ili odumiranje za psihoanalitičku zajednicu i opisivanje nove discipline, neuro – psihoanalize. Solms i Turnbul nastavljaju da istražuju mogućnosti neurobiološke podrške psihoterapiji, povezujući „lečenje razgovorom“ sa proširenjem inhibitorne moći frontalnog korteksa i ulivajući i sa fiziološke strane poverenje  Frojdovoj ideji da tretman psihopatologija obuhvata proširenje ega. Završne strane su posvećene nejakoj disciplini u kojoj su autori pioniri, sa zadivljujućim spiskom eminentnih stručnjaka u poljima psihoanalize i neuronauka, koji su pružili svoj doprinos ili podršku. Solms i Turnbul zaključuju knjigu pozivom za dalje provere psihoanalitičkih teorija uz napredak u neuronaukama koji omogućava te provere, a što zajednički treba da dovede i do vraćanja psihoanalitičke teorije na njeno mesto u krugu nauka.

Mnogo toga u ovoj knjizi zavređuje divljenje. Autori pokazuju nesumnjivu sposobnost da preobraze sve stranputice nauke o mozgu u pristupačno pakovanje. Veština Solmsa i Turnbula u skupljanju i pročišćavanju ogromnog broja informacija koje trenutno postoje u neuronaukama i u njihovom predstavljanju tako da ih razume i najneupućeniji početnik uz povezivanje tih informacija sa psihoanalitičkim teorijama je ravna čudu. Zapravo, sposobnost autora da stvari iskažu jednostavno se proteže i na psihoanalitičku teoriju. Frojd može da bude jednako komplikovan kao i neuronauke, a Solms i Turnbul su učinili da i jedno i drugo bude lak zalogaj. Štaviše, njihova početna teza, da napredak u polju neuronauka zahteva da se one međusobno prožmu sa već oprobanim psihoanalitičkim metodama, je tako rečito predstavljena i potkrepljena da čak i najnezainteresovaniji kritičar mora da obrati na nju pažnju.

Iskreno, jedino što se, po mom mišljenju, može kritikovati je njihova dijagnoza lošeg zdravlja psihoanalitičke teorije i recept za neuronaučno izlečenje. Sigurno je da se mnogi iz oba polja ne bi složili.  Neki bi mogli da tvrde da bilo koji empirijski dokazi uklanjaju subjektivnu prirodu psihoanalize, što je njena izvorna suština. Procesu koji je ukorenjen u ovde i sada, koji se odvija između dve subjektivnosti, jedino se može naškoditi nametanjem „činjenica“ koje su daleke od stvarnog iskustva. Štaviše, ništa što se nalazi u ovoj knjizi neće izmeniti svakodnevne terapeutske napore jednog praktičara. Mnogi mogu ostati sa osećanjem: „Ako nije pokvareno, zašto da se popravlja?“, pošto ništa u ovoj knjizi ne ukazuje na probleme u samoj tehnici. Ako psihoanaliza odumire, zašto deluje kao da ne radi ništa pogrešno?

Upravo su zbog toga Solms i Turnbul i dobri za psihoanalizu. U najboljem slučaju, pokrenuli su debatu, pružili zapanjujuće uvide i gurnuli prst u oko prihvaćenim teorijama. U tom smislu, oni prate ono što je kod samog Frojda bilo najbolje. Izazivanje pripadnika glavnih tokova naučne misli i šokiranje nekih od njih tokom tog procesa je ono je psihoanalizi i celokupnoj nauci potrebno od Frojdovih naslednika.

 

Den L. Rouz, doktor psiholoških nauka, klinički psiholog koji se bavi direktnim kliničkim radom i obukama na Columbus State University i u privatnoj praksi. Njegova interesovanja obuhvataju psihoanalizu, neuronauke, religiju i književnost.

 

© 2002 Dan L. Rose, prevod Slobodan Nikolić

Originalni tekst možete pročitati sa sajta Metapsychology Today na ovom LINKU