Svuda oko nas su prilike za očaj, šanse da se prepustimo neprijatnom, ali poznatom osećanju koje nas drži napete i pripremljene na najgore, trošeći nam neprimetno snagu i opcije u životu. To se odvija veoma polako, troši jednu po jednu opciju, odnosi jedan po jedan delić snage, da ne osetimo kada se pređe čarobna linija posle koje nema povratka.
Obično nam treba vremena da uvidimo da ne moramo da kopiramo tuđa ponašanja, da smo rano usvojili tuđe vrednosti i da nismo u obavezi da ih držimo za svoje. Često na njihovom ispunjenju više istrajavamo i od onih koji su nam ih usadili. Bunimo se protiv njih u mnogim periodima života, tokom puberteta ili srednje škole, čak i na studijama ili kasnije, a onda, kako se trošimo, odomaćujemo se baš u vrednostima protiv kojih smo želeli da se borimo. Nije nam ugodno, ali nam je poznato, živimo po diktatu spolja, ali i iznutra, a da to ne primećujemo ili ne priznajemo.
Jedna malena reč od samo dva slova veoma je važna, ona je kormilar našeg života, ona kroti nemirno more ispred nas i usklađuje unutrašnje pogonske mogućnosti. Ponekad se prepušta lošem vetru koji je odvodi predaleko od željene luke, a ponekad sumanuto gura uprkos struji, kada je najbolje što se može uraditi – sačekati da se vreme smiri i do tada ne ploviti. Ta malena reč je ja. Iako postoje mnoga neslaganja oko toga šta ona predstavlja i kako u nama deluje, ne može se poreći da na kraju ostane ona koja je ostvarila sve naše uspehe ili vodila u sve naše poraze. Sve što ostvarimo ili ne ostvarimo u životu, na kraju ostane kao delo tog ja. Niko drugi nije bitan, nikom se drugom ne pripisuju naši podvizi ili posustajanja. Iako, vrlo često, to maleno ja nije radilo ništa drugo nego ispunjavalo tuđa očekivanja, sledilo tuđe izbore, izgovaralo tuđe reči i sve ih skupa smatralo svojim.
Maleno ja, mora da se drzne, da se odvaži da preispita odluke koje donosi, izbore koje pravi, osećanja koja oseća i šta mu, tako na gomili, donose u životu. Potrebno je podvući crtu, svesti račune sa samim sobom. Upravo tu se javlja osećaj da ćemo ako to uradimo izgubiti sebe, baš to nejako ja. U naporima da ga sačuvamo, čuvamo opterećenja i ograničenja koja ono sobom nosi više od bilo čega drugog, a ono vredno se kruni i osipa. Nestajemo, a kruti pokrivač postaje sve čvršći i nesalomljiviji. Mora biti da se tako oseća ptić kada se probija prvi put kroz ljusku jajeta. Zbog toga jaje i jeste čest simbol novog rađanja, novog života i početka. Da bi se počelo, mora se odučiti od skučenosti ljuske. Skučenost može da pruži sigurnost, a svaki izlazak van tog okvira je čin hrabrosti, ali, priroda ga postavlja i kao čin neminovnosti. Kada dođe vreme, ptić mora da probije i da krene dalje. Ono što u ptičjem svetu odradi priroda, u ljudskom mora da učini odluka, svesna i racionalna. Lepota i teret našeg postojanja je u tom izboru, u toj odluci, ali za nju treba prebroditi strah prelaska u nepoznato, novo. Moramo pokušati da istim stvarima priđemo na drugi način, koji je autentično naš.
Koji je to način više naš od onoga koji smo do sada smatrali našim? To je nešto što svako od nas mora sam za sebe da otkrije, tu je početak lične hrabrosti da se živi samosvestan život u skladu sa svim onim što smo dobili, a ne samo ograničenjima, nametima i zabranama. Život nudi mnogo više. On može podrazumevati i da prihvatimo određene usađene vrednosti i stavove, ali treba da smo sigurni da oni jesu naši, da znamo zašto ih prihvatamo i živimo.
Samo je jedan recept da se prevlada očaj koji ovo stanje prisile nosi – a to je o(ja)čaj! Ja koje razbija šablon, koje pomera granicu, koje se usuđuje. Ono treba da nauči da je gazda u svojoj kući i da je sve osim toga neprihvatljivo. Uz to ojačanje ide i odgovornost, ali i mnoga neprijatna osećanja koja dobijamo od onih koji od nas nešto očekuju ili zahtevaju. Ona postaju manje strašna kako ja ojačava, kako uči da ih podnosi. Kada sebe stavlja na prvo mesto, ali ne iz sebičnosti, već iz nužnosti da bude ono što jeste, a ne ono što se očekuje da jeste.
Ja je ojačalo onda kada se postavilo između zahteva koje nosimo u sebi i oko sebe i izbora koji pravimo i kad je u stanju da ih na pravi način odvaga i donese odluku koja je u tom trenutku najbolja, a ne koja nosi truli miris prisile. To ja treba da je cilj svakog poduhvata koji se danas uobičajeno zove, radom na sebi. Ako zakažemo na tom važnom zadatku, ostaje nam bolno osećanje besmisla, koje je tako često oko nas. Sigurno da ne pomaže ni što produžena ruka zahteva koji nam se oduvek nameću vreba sa ekrana svih vrsta za koje smo hipnotički prikovani. To ne smete biti izgovor, jer ako im se prepustimo ostaje jedan život u kome bivamo prijetvorni, stojimo pod lažnim barjacima, ulazimo u neželjene postelje, kao da ćemo time išta spasiti.
