OPAŽANJE – zapamćena sadašnjost

Naslov popularne knjige Džeralda Edelmana, Zapamćena sadašnjost (1989) vrlo dobro izražava suštinu opažanja. Svi automatski rekonstruišemo stvarnost koju opažamo iz modela koje imamo uskladištene u pamćenju. Ne opažamo svet iznova u svakom trenutku i ne pokušavamo ispočetka da pravimo razliku među prepoznatljivim objektima i ne dešifrujemo smislene reči iz neodređene buke draži koje nam se stalno nameću. Pretpostavlja se da je to ono što novorođenčad moraju da rade. Mi, odrasli, neprekidno projektujemo svoja očekivanja (proizvode našeg prethodnog iskustva) na svet i većinom na ovaj način gradimo svet oko nas, umesto da opažamo (na bilo koji jednostavan način). Tako je svet našeg svakodnevnog iskustva dvostruko uklonjen iz „same realnosti“ o kojoj govore filozofi – prvo, umetanjem našeg opažajnog aparata (koji je napravljen tako da uzima uzorke i predstavlja određenje odabrane odlike sveta), ali i našim pamćenjem (koje, na osnovu prošlog iskustva, organizuje i transformiše te odabrane odlike u prepoznatljive  objekte).

                                                          

Aleksandar Lurija (ruski neurolog koga smo do sada više puta spominjali) je zajedno sa svojim kolegom, Lavom Vigotskim, dokazao da se hijerarhijska uređenost opažanja i pamćenja obrće tokom procesa sazrevanja. Za malo dete, sve zavisi od čula, a spoznaju pokreće konkretna opažajna stvarnost. Tokom razvoja, međutim, dubinski kodirano i apstraktno znanje nastalo iz ovih ranih iskustava učenja počinje da upravlja opažajnim procesima. Zato vidimo ono što očekujemo da vidimo, pa smo ili iznenađeni ili propustimo da primetimo kada su naša očekivanja opovrgnuta. Eksperimentalne studije pokazuju da često vidimo stvari kojih nema, jednostavno zato što očekujemo da su tu. Najpoznatiji primer za ovo pruža „slepa mrlja“, koja se nalazi u svakom oku na mestu gde optički nerv ulazi u mrežnjaču. Iz ovog razloga, objektivno, imamo rupu u našem vidu (nedaleko od sredine vidnog polja) kada zatvorimo jedno oko. Subjektivno je, ipak, ova oblast „popunjena“ teksturom, bojom, pokretima i sl. koji odgovaraju onome što očekujemo da doživimo u tom delu vidnog polja pod konkretnim okolnostima. Ovo je primer onoga što kognitivni naučnici nazivaju uticajem „odozgo nadole“ na vizuelno opažanje. (Samo se za bebe može tvrditi da se oslanjaju skoro isključivo na mehanizme opažanja odozdo – nagore.)

Ove činjenice su očito važne za psihoterapeute koji se, verovatno više nego bilo čim drugim, svakodnevno bave pomaganjem svojim pacijentima da postanu svesni internalizovanih modela koji vladaju njihovim doživljajima – i određuju sadašnjost kao da je ona prošlost. Nije sigurno da li nalazi neuronauka u vezi sa uticajem mehanizama pamćenja odozgo nadole na opažanje mogu biti primenjeni i na složene odnosne fenomene transfera i slične druge za koje su psihoterapeuti zainteresovani. Ipak, deluje kao razumna radna pretpostavka da ovi mehanizmi objašnjavaju bar deo ovih daleko složenijih fenomena. (Ovde, još jednom, imamo plodno tle za buduća interdisciplinarna istraživanja.)

Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.
© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.