Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
VASKO POPA, PRE IGRE
Radeći na snovima, svaki analitičar je mnogo puta čuo kako se ljudi žale da uopšte ne sanjaju. Sa naučne strane, ovaj stav je neprihvatljiv jer je eksperimentalno dokazano da svaki čovek ima neprekidnu mentalnu aktivnost tokom cele noći, odnosno da sanja. Sa ljudske strane je i shvatljivo i prihvatljivo jer ti ljudi zapravo svoje snove ne pamte, a ono što ne postoji u pamćenju najčešće se tretira kao nepostojeće.
Pitamo se zbog čega pojedini ljudi pamte svoje snove, a pojedini ne. Ono što nam snovi nude najčešće nije prijatno i zahteva mobilizaciju svih kapaciteta ličnosti kako bi se u skladu sa porukom sna nešto preduzelo, a to što treba preduzeti obično je duboka i temeljna promena, koja se čini nemogućim poduhvatom, makar na početku. Kao rezultat ove nespremnosti možemo uočiti da se otpor prema snovima ispoljava na 3 najčešća načina. Prvi je otpor ka pamćenju i zapisivanju snova, drugi je otpor prema shvatanju, a naročito prihvatanju tumačenja i treći je otpor prema sprovođenju akcije koju tumačenje sna nalaže. Kod ljudi koji se ne bave snovima najčešći je prvi vid otpora, dok je kod onih koji se svojim snovima bave najteže preći treću barijeru i sprovesti u delo ono što san mudro poručuje. Ukoliko dugotrajno izostaje akcija nakon tumačenja, sav trud na tumačenju postao nam je uzaludan, a dalja analiza izlišna sve dok se ličnost ne ojača kako bi bila spremna da poruke koje dobija i materijalizuje da bi ispunila svoj život novim, odgovarajućim sadržajima. Ova vrsta otpora je često praćena snovima koji variraju jednu te istu temu tokom dužeg perioda.
Jedna moja klijentkinja, na početku šeste decenije, majka dvoje dece, inteligentna i kreativna, ali koja tu svoju kreativnost marginalizuje i ne koristi, u vreme kada se nalazila u emotivnoj vezi bez perspektive ispoljavala je sve tri navedene vrste otpora. Tokom 9 meseci koliko je bila aktivan član grupe za analizu snova, imala je probleme da snove upamti, da prihvati i zapamti tumačenje i pored dogovora da rad na snu snimamo diktafonom(što inače nije praksa) i, što je najvažnije, da napravi neophodnu promenu u svom životu, a to je, pre svega, bio izlazak iz partnerskog odnosa u kojem je ostajala emotivno i gladna i žedna.
Rad na snovima je započela godinu dana ranije i još tada otvorila pitanje ostanka i opstanka u vezi u kojoj je bila. U to vreme, rad na snovima još uvek nije daleko odmakao, pa je snove pamtila redovno, sa obiljem detalja. Nakon tog početnog rada napravila je pauzu od godinu dana, kada je nastavila da dolazi na grupu sa istim problemima, koji su se umnožili i usložili. Njen primer dobro ilustruje šta je ono što svako od nas može da preduzme da, uz malo truda i pravovremeno, spreči ili umanji posledice otpora. S obzirom na to da su njeni snovi počeli da se bave dvema važnim temama – veza u kojoj je i odnos sa majkom – ona je polako počela da se zatvara i da ne pamti svoje snove. Često je priznavala da se ujutru po buđenju sećala sna, ali da bi propustila da san zapiše nakon čega on brzo nestane i nemoguće ga je prisetiti se.
Da bi se izbegla ova vrsta otpora, potrebno je samo malo discipline koju svako od nas može da ispoštuje. Kako se snovi vrlo brzo po buđenju zaboravljaju treba da uvek pored uzglavlja imamo svesku i olovku, da bismo ih odmah zapisali. Važno je i da se dnevnik snova vodi redovno i da se u njega upisuje sve ono što nam iz noći ostane u sećanju, jer kratki snovi i naizgled nepovezani mogu da sadrže mnogo više informacija od onih koji su opširni i detaljni. Osim samog sadržaja snova, dnevnik snova treba da sadrži još neke važne podatke: datum kada je san sanjan, dnevne beleške i razmišljanja sa kojima bi san mogao da bude u vezi, komentare snevača po buđenju, naziv sna koji treba da se odnosi na sadržaj sna i, ukoliko je snevač sklon crtanju i ukoliko je sadržaj sna specifičan i neobičan, ilustracije koje bolje opisuju te sadržaje od reči i dovode snevača u bolju vezu sa sanjanim predstavama. Neke snove možemo protumačiti vrlo brzo nakon što su sanjani, ali mnogi snovi ostanu dugo u dnevniku pre nego što budu tumačeni. Rad na tim snovima je olakšan kada se vodi dnevnik snova na odgovarajući način jer pruža neophodan kontekst svesne situacije na koju je san reakcija i omogućuje da tumačenje sna bude konkretizovano oko aktuelnog stanja svesti u vreme sanjanja. Vrlo brzo nakon što se snevač disciplinuje i istraje u pisanju dnevnika snova biva nagrađen bogatijim i redovnijim snovima. Time je savladan prvi otpor i uspostavlja se bolja veza između svesnog i nesvesnog dela ličnost, tj. na neki način se i nesvesnom stavlja do znanja da se poruke koje šalje uvažavaju, a svesni deo širi svoje granice i sprema se da bude otvoren za te informacije koje dobija.
Ranije pomenuta klijentkinja je ipak uspevala da jednom nedeljno na grupu donese san, ali je te snove vrlo brzo zaboravljala i čitala ih je iz dnevnika kao da su tuđi. Napomenimo ovde da dnevnik nije vodila sa svim elementima, već samo sa datumom i sadržajem sna, što nam pokazuje da prvi otpor nije sasvim savladala. Dogovorili smo se da tumačenja snova snimamo, kako bi ona mogla da ih preslušava kod kuće, ali ona to nije učinila ni sa jednim od snova koje smo radili. U ovome prepoznajemo snažan otpor koji je ona imala u prihvatanju tumačenja ovih snova, više nego u shvatanju jer nije imala nikakvih problema da tumačenja razume.
Tumačenjem snova dolazimo u poziciju da preispitamo temeljne životne vrednosti i stavove snevača. Protumačen san je seme koje treba da bude posejano u svesni život snevača, ali ako to tle nije spremno da se otvori i prihvati novi život koji treba da izraste, onda imamo situaciju analitičkog zastoja. U konkretnom slučaju koji navodimo, kompleksi majke i negativnog Animusa stekli su veoma snažnu funkcionalnu anatomiju i snevačica nije imala snage da se od njih odvoji jer je njen Ego uspostavio dvojno jedinstvo sa ova dva kompleksa. U analizi su mnogo češći slučajevi postepenog otvaranja snevača prema informacijama dobijenim tumačenjem i njihovo postepeno prihvatanje i integrisanje u svesni deo ličnosti. Kompleksi i drugi problemi koje imamo nisu stvoreni preko noći da bi preko noći mogli da budu razrešeni. Osvešćivanje i menjanje svesnih stavova je proces i svi oni koji očekuju naprasne i trenutne promene nakon nekoliko protumačenih snova obično budu razočarani, pre svega zato što nisu spremni da padnu na dno svog ponora i da odatle ustanu i da krenu u životnu igru.
Kruna rada na sebi putem tumačenja snova jeste da prihvaćenu poruku materijalizujemo, odnosno da pređemo u akciju u skladu sa onim kako naše sanjajuće sveznanje podučava naše budno neznanje (Šopenhauer). Neki od snevača često smatraju da promena koja im iz nesvesnog dolazi nije u skladu sa njihovom ličnošću, a upravo ona i jeste u skladu sa punoćom i celovitošću njihove ličnosti, dok ono što smatraju svojim ključnim i definišućim stavovima i uverenjima zapravo jesu iluzije nastale iz pogrešnih predstava o sebi, drugima i životu uopšte. Moć ovih iluzija je moć okova koji drže čoveka u sartrovskom zatvoru bez rešetaka. Parafrazirajući Junga, možemo reći da je svako od nas svoj tamničar, tamnica i zatočenik u isto vreme. Ključ za izlazak nalazi se u nama, a snovi nam odgonetaju gde se on nalazi i kako da ga upotrebimo. Prihvatiti tumačenje često nije lako, pa ipak, ono je realnost. Psihoanalitičar Šandor Ferenci u tom smislu i kaže da je neugodno prihvatiti stvarnost, ali je još neugodnije ne prihvatiti je.
Ukoliko snevač ne preduzme akciju nakon tumačenja sna, san postaje mrtvi kapital, imao je običaj da kaže Ivan Nastović. Zaista, kada se osvrnemo na slučaj pomenute klijentkinje, postaje jasno da je ona sama sebe držala u okovima, a ključ joj je sve vreme bio nadohvat ruke. Pitanje koje se često postavlja analitičaru je koliko je pouzdano osloniti se na tumačenje sna kao na pravi i siguran orijentir. Nesvesno je sveobuhvatno i neograničeno. Ono poseduje sve ono što smo zaboravili i potisnuli, čak i ono što nikad svesno nismo opazili, a uz to je i riznica egzistencijalnih mogućnosti naših gena – dominantnih i recesivnih, kao i celokupne mudrosti čovečanstva. Iz ovih nivoa nesvesnog dolaze nam dragocene poruke, koje jednom prihvaćene oslobađaju naše svesne poglede suženosti i skučenosti i daju nam potpunije viđenje sebe i sveta. Često čujemo da neko kaže da poznaje sebe i to obično krije u sebi dozu arogancije i samozadovoljstva, koji u podtekstu kažu: „To sam ja i ne želim da se menjam!“ Ipak, tokom celog života se menjamo, manje ili više primetno menjaju se naša uverenja, stavovi i ponašanja, toliko da nam je teško da poverujemo ko smo bili i kako smo se ponašali, u šta smo verovali i koga smo voleli. Ukoliko ovoj promeni koja je nužnost življenja i u psihičkom i u fizičkom smislu damo smer koji smo odgonetnuli iz snova, onda ona vodi ka ostvarenju naših prirodnih potencijala i predstavlja duhovno biti ili ne biti (Jung). Onaj koji krene tim putem promene, stekao je mudrost koju je pesnički iznedrio Miroslav Antić i zna da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara u svojim grudima.
