Aktivacija motivaciono nabijenog sistema POTRAGE, koji pokreće naše apetitno zanimanje u svetu objekata, pokreće prava svojstva procesa sna. Verovatno je ispravno reći da je uzbuđujuća draž samo okidač za prava svojstva snova pod uslovom da privlači apetitno zanimanje. Kada se ovo desi, subjektivni osećaj je nešto što bi odgovaralo ovim pitanjima ili mislima: „Šta bi ovo moglo biti? Želim da znam više o ovome.“

Aktivacija sistema POTRAGE tokom spavanje je često, ali ne isključivo, podstaknuta REM stanjem. Pretpostavlja se da i misaoni proces koji se javi tokom bilo koje faze spavanja može da aktivira sistem POTRAGE. Ovaj misaoni proces bi mogao da bude povezan sa nekim epizodnim sećanjem iz prethodnog dana, ili čak samo sa osećajem. Ako sećanje ili osećaj pobudi zanimanje sistema POTRAGE, to može biti dovoljno da počne proces sna. Ovo objašnjava zapažanje da je moguće sanjati u skoro bilo kom periodu tokom noći – čak i tokom dubokog („Faza 4“) spavanja, mada se većina snova javlja na početku spavanja, tokom REM spavanja ili neposredno pre buđenja. Setite se, u vezi sa ovim, da se ovi NREM snovi ni na koji način ne razlikuju od REM snova.

Kada spavate, ne možete ići unaokolo i istraživati ili tražiti ono što bi moglo da podstakne vaše zanimanje. Ova vrsta ponašanja nije u skladu sa samim spavanjem i verovatno je to razlog zbog kojeg sanjamo. Čini se opravdanim da postavimo hipotezu da se snovi javljaju umesto motivisane aktivnosti. To jest, umesto da radite nešto u stvarnom svetu, vi sanjate. Frontalni režnjevi („akcioni“ kraj mozga, vidi poglavlje 1) su obično središnje „mesto događaja“ u budnoj misaonoj aktivnosti. Međutim, ovaj sistem je uspavan (tj. inhibiran ili neaktivan) tokom sanjanja. „Mesto događaja“ misaone aktivnosti  se stoga premešta u zadnji deo prednjeg mozga, sa aktiviranjem parijetalnih, temporalnih i okcipitalnih režnjeva. Ovo se doživljava kao zamišljeno opažanje i mišljenje – koje se, međutim, razlikuje od budnih misli po tome što nije sputano frontalnom inhibicijom. U stanju koje onemogućuje frontalne režnjeve da programiraju, regulišu i verifikuju naše mišljenje, afekte i opažanje, subjektivno iskustvo postaje bizarno, deluzionalno i halucinativno.

U našim snovima, fokus motivisanog mišljenja je stoga udaljen od naših ka cilju usmerenih sistema aktivnosti i prebacuje se ka opažajnim sistemima – posebno ka vizuospacijalnoj komponenti tih sistema. Funkcionalna anatomija sanjanja je, dakle, skoro istovetna onoj kod šizofrene psihoze, što nam pokazuju studije funkcionalnog snimanja. Jedna značajna razlika je da je kod šizofrenije aktivirana audioverbalna komponenta opažajnog sistema, a ne vizuospacijalna. Osnova ove razlike je nepoznata.

SNOVI KAO ČUVARI SPAVANJA

Kao dodatak tvrdnji da su snovi motivisani željama, Frojd iznosi čuvenu tvrdnju da oni „služe svrsi produženja spavanja umesto buđenja. Snovi su čuvari spavanja, a ne remetioci“ (Freud, 1900a, p. 223). Ovo znači da je onaj koji spava „zaštićen“ od remetilačkih uticaja motivacionih težnji koje se javljaju tokom spavanja. Ova hipoteza deluje razumno u svetlu svega što smo naučili. Ali često se pokaže da su razumne hipoteze pogrešne i zato neproverene hipoteze imaju ograničenu vrednost za nauku. Jedna od kritika koje su najčešće upućivane psihoanalizi je da je njene glavne hipoteze nemoguće proveriti. Prednosti interdisciplinarnog pristupa ovde postaju očigledne: sada kada znamo da su neki unesrećeni pojedinci  sa oštećenjima pojedinih delova mozgova nesposobni da sanjaju, hipoteza o čuvanju spavanja se može lako proveriti. Neurološki pacijenti koji ne sanjaju bi trebalo da doživljavaju više smetnji tokom spavanja nego (recimo) neurološki pacijenti sa istim stepenom oštećenja mozga kod kojih i dalje ima snova.

Uskoro će se obaviti odlučujuća testiranja. Do sada je bilo moguće skupiti samo neke preliminarne podatke po ovom pitanju, tako što su pacijentima koji ne sanjaju postavljana jednostavna pitanja o tome da li je kvalitet njihovog sna ostao nepromenjen, ili je bolji ili lošiji nego pre početka njihovih neuroloških problema. Podaci koji su do sada prikupljeni (na uzorku od 361 pacijenta) podržavaju Frojdovu teoriju o čuvanju spavanja i to na statistički značajnom nivou (Solms, 1995, p. 63). Međutim, potrebno je da se sprovede studija u laboratoriji za proučavanje spavanja (umesto procene pokraj kreveta) pre nego što se ova tema može obraditi sa sigurnošću.

CENZURA SNA

Ljudi koji pogrešno razumeju Frojdovu teoriju cenzure sna (Braun, 1999; Hobson, 1999) pogrešno i veruju da teorija predviđa da bi (inhibitorni) frontalni režnjevi trebalo da su aktivniji, a ne manje aktivni, tokom snova nego u budnom životu (a tada zapravo jesu aktivniji). Ali Frojdova teorija snova tvrdi samo da funkcija „cenzure“ izvršnog ega nije potpuno neaktivna tokom spavanja, a ne da je aktivnija tokom spavanja nego u budnom životu. U stvari, prema Frojdovoj teoriji, upravo je oslabljeno stanje inhibitornih sistema uma to koje čini naše instinktivne nagone tako nekontrolisanim tokom spavanja i upravo ono dovodi do toga da u našim snovima mislimo i radimo stvari koje bi bile nezamislive u našim budnim životima. Teorija stoga predviđa tačno ono što otkriva funkcionalno snimanje – naime, da inhibitorni sistemi mozga jesu relativno, ali ne potpuno neaktivni tokom sanjanja (videti u Yu, 2000). Međutim, ovo je daleko od toga da smo time dokazali da je Frojdova teorija o cenzuri tačna.

Frojdova teorija je bila osmišljena da objasni razlike između dve komponente procesa sanjanja. Sa jedne strane, manifestni (ili „eksplicitni“) sadržaj sna je često nelogičan i bizaran. Sa druge, pacijentove asocijacije na individualne elemente sna ukazuju da se ispod njega nalazi latentni (ili „implicitni“) sadržaj sna koji sadrži motivacioni impuls i da on nije ni najmanje nelogičan ili bizaran. Neuronaučni dokazi su, po ovom pitanju, kompatibilni sa Frojdovim modelom. Frojd je nastavio da preispituje zašto se dva nivoa sadržaja sna tako drastično razlikuju. Njegov odgovor je, naravno, bila cenzura. Ovde je možda pogrešio. Očita nelogičnost i bizarnost snova je možda tu zbog suštinski „regresivne“ prirode procesa sanjanja. Sama činjenica da je sistem primoran da funkcioniše na taj način, gde izvršni sistemi frontalnih režnjeva ne mogu da programiraju, regulišu i verifikuju izlazne vrednosti zadnjeg dela prednjeg mozga, bi mogla biti dovoljna da napravi razliku između manifestnog i latentnog sadržaja – bez potrebe da se uvede dodatna funkcija cenzure. Simbolizacijska transformacija na koju je Frojd usmerio pažnju mogla bi, dakle, jednostavno da bude proizvod nesputanih mehanizama parijetalnog režnja koji funkcionišu u obrnutom smeru i, takoreći, „sadržinu misli rastavljaju na sirove sastojke“ (Freud, 1900a, p.543).

Većina istraživača bi se, ipak, složila da neuronaučni dokazi još uvek ne dopuštaju da se zauzme konačan stav u pružanju odgovora na ova značajna pitanja. Dostupni dokazi nam ne mogu reći da li izopačenja koja su izgleda ubačena između latentnih i manifestnih misli sna jesu ili nisu motivisana namerom. Za sada ćemo morati da se oslonimo na čisto psihološke tehnike da procenimo ispravnost ovog aspekta Frojdove teorije snova. Iako su mnogobrojni, ka istom cilju usmereni tokovi dokazivanja poželjni u nauci, određeni tipovi psiholoških pitanja ne mogu dobiti relevantne odgovore neuronaučnim metodama.

Zaključujemo sa tim da je moderna neuronauka uspela da razume veliki deo biološke osnove snova, naročito moždane oblasti i postojeće psihološke procese koji su od središnjeg značaja za stanje sanjanja. Ovo znanje je u velikoj meri saglasno sa Frojdovom psihoanalitičkom teorijom snova – iako ne bismo mogli reći da je ova teorija bila i direktno dokazana. Nervni mehanizmi sanjanja se, u nekoliko važnih aspekata, preklapaju sa nervnim mehanizmima određenih glavnih odlika psihoze, naročito pozitivnih simptoma kao što su halucinacije. Ovo potvrđuje predosećaj da postoji mogućnost da razumevanje snova može da nam da ključ za razumevanje mentalnih bolesti uopšte, kojeg se Frojd (a i mnogi drugi) sve vreme držao. Snovi zaista deluju kao da su „ludilo normalnog čoveka“.

Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.

© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.