Primer promene u ličnosti koja prati povredu mozga

Sledeći proslavljeni slučaj ilustruje razloge zbog kojih bi unutrašnji svet uma trebalo da bude predmet zanimanja naučnika koji proučavaju mozak.

Četrdesetih godina devetnaestog veka, nesrećni čovek koji se zvao Fineas Gejž je polagao šine na srednjem zapadu Sjedinjenih Država. On je nabijao dinamitno punjenje u formaciju stena, koristeći metalnu cev za nabijanje i je punjenje iznenada eksplodiralo. Ovo je uzrokovalo da cev proleti kroz njegovu glavu, ušavši ispod njegove jagodične kosti u njegov čeoni moždani režanj i izletevši napolje na vrhu njegove lobanje. Delom zbog toga što je cev proletela veoma brzo, verovatno kauterizujući tkivo tokom prolaska[1] , oštećenje na Gejdžovom mozgu se nije raširilo ( Slika 1.1) , odnosno, samo je relativno mala oblast frontalnog tkiva pogođena. Gejdž čak nije ni izgubio svest, a brzo se i fizički oporavio.

                                                                 

                                                          SLIKA 1.1. Lezija Fineasa Gejdža

Njegov lekar je, ipak, pružio informacije o nekim zanimljivim promenama kada je objavio članak u lokalnom medicinskom magazinu nekoliko godina posle događaja. Dr Harlou je zabeležio da je, uprkos dobrom fizičkom oporavku i relativno malom stepenu oštećenja mozga, njegov pacijent bio promenjen kao osoba. Pre nezgode, Gejdž je bio predvodnik svog tima, na poziciji koja je nosila određenu odgovornost, smatran je osobom pouzdanog karaktera i njegovi su ga zaposleni visoko cenili. Međutim, evo šta je Harlou rekao o Gejdžovom stanju posle nezgode:

Njegovo fizičko zdravlje je dobro i ja bih rekao da se oporavio… [ali] ravnoteža ili balans, da tako kažem, između njegovih intelektualnih sposobnosti i animalnih sklonosti se čini uništenom. On je promenljiv, pun nepoštovanja, dozvoljava sebi povremeno najodvratnije vulgarnosti (koje ranije nisu bile karakteristične za njega), pokazuje vrlo malo poštovanja prema svojim kolegama, nemoguće mu je da se uzdrži ili prihvati sugestiju ako se nešto suprotstavlja njegovim željama, povremeno je uporno tvrdoglav, ali je pri tom kapriciozan i neodlučan, smišlja mnogo planova za buduće aktivnosti, koje odbaci pre nego što ih do kraja osmisli… Imajući sve ovo u vidu, njegov um se radikalno izmenio, i to tako nesumnjivo da njegovi prijatelji i poznanici kažu da on „više nije onaj Gejdž“. [Harlou, 1868, p.327]

Ako izuzmemo staromodan način izražavanja, do nas ipak jasno prodire poruka iz opisa ovog lekara iz devetnaestog veka: kao posledica oštećenja u mozgu, Gejdž više nije bio „onaj Gejdž“. Neizbežan zaključak je da Gejdžova ličnost – sam njegov identitet – na neki način zavisi od nekoliko kubnih centimetara moždanog tkiva koje je oštećeno u nezgodi. Iz posmatranja velikog broja sličnih slučajeva, danas znamo da oštećenje tkiva u ovoj oblasti skoro uvek proizvodi identične promene u ličnosti kao u Gejdžovom slučaju. Neke razlike postoje, a one pre svega zavise od toga kakva je ličnost bila pre povrede, ali ovi pacijenti su tipično u grču i nepopustljivi, pokazuju malo poštovanja prema drugima, nemaju strpljenja da prime sugestiju ako se suprotstavlja njihovim željama itd. Ovo su neke od glavnih odlika onoga što danas znamo kao „ličnost sa oštećenjem čeonog režnja“[i].

U našem kliničkom neuropsihološkom radu sreli smo bukvalno stotine Fineasa Gejdžova, svakog od njiha sa oštećenjima u istim delovima mozga. Ovo je podatak od očiglednog značaja za sve koji se bave ličnošću. Ona ukazuje da postoji predvidiva veza između specifičnih događaja u mozgu i specifičnih aspekata onoga ko smo. Da bilo ko od nas zadobije istu povredu u tačno toj oblasti mozga, svi bismo se promenili vrlo slično kao Gejdž i mi, takođe, ne bismo bili oni isti od ranije. Ovo je osnova našeg gledišta da svako sa ozbiljnim interesovanjem za unutrašnji svet uma treba da bude zainteresovan i za mozak, i obrnuto.

[1] kauterizacija je sagorevanje rane u cilju sprečavanja širenja daljeg procesa oštećenja, prim. prev.

[i] Anderson i dr. (1999) su nedavno primetili da „društvene emocije“ ne uspevaju da se razviju kod dece koja su imala oštećenja mozga u ovom delu čeonog režnja i Rejn i dr. (2000) su zabeležili da je zapremina čeonog režnja smanjena kod psihopata.


Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.

© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.