Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.
M. Crnjanski, Itaka i komentari
Nastojeći da objasni sebe čitaocima, a možda još više samom sebi, Crnjanski se u komentarima uz liriku Itake doslovno odriče svojih predaka i njihovog prisustva u sebi. Gord i buntovan mladi pesnik je želeo po svaku cenu da stvori svoju sopstvenu sudbinu. Danas dobro znamo koliko je ta sudbina bila tragična, a da li su ti „ućutani“ preci u njemu bili zaista tako tihi ili su iz tame nesvesnog vukli i na svoje strane, možemo samo da slutimo.
Upravo pojam sudbine, jedan je od ključnih za razumevanje, široj, a i stručnoj javnosti, najmanje poznatog pravca dubinske psihologije, Schicksals – analize, što i znači analiza sudbine. Tridesetih godina dvadesetog veka, švajcarski psihoterapeut Leopold Sondi (Leopold Szondi) je eksperimentalno dokazao postojanje trećeg sloja nesvesnog, koje je nazvao familijarno nesvesno i koje upotpunjuje razumevanje nesvesnog kao dinamičke celine i dopunjuje postojeća saznanja do kojih su pre njega došli Frojd i Jung sa svojim otkrićima individualnog i kolektivnog nesvesnog.
Na osnovu analize velikog broja genealoških stabala i rada sa mnoštvom pacijenata u svojoj praksi, Sondi je otkrio da su u nama veoma živi naši preci čije osobine nismo dominantno nasledili, već u nama deluju preko recesivnih latentnih gena, a ti njihovi zahtevi se ispoljavaju nesvesno. Zahtevi predaka se manifestuju u pet velikih životnih oblasti u kojima se probijaju u naš život i kroz izbore koje pravimo, određuju nam sudbinu. To su: 1. izbor ljubavnog i bračnog partnera, 2. izbor prijatelja i ideala, 3. izbor profesije, 4. izbor vrste bolesti i 5. izbor vrste smrti.
Za Sondija je upravo izbor taj ključni faktor koji nam određuje sudbinu, a ako je on nesvestan, sudbina nije u našim rukama, već je prisilna i život nam se nameće, umesto da ga sami kreiramo i vodimo. Otuda je proisteklo Sondijevo shvatanje sudbine, koje bi mogli da prihvate čak i mnogi od onih koji se zgražavaju nad samim pomenom te reči. Sudbina je, prema njemu, ukupnost svih nasleđenih egzistencijalnih mogućnosti koje pojedinac može slobodno da bira pod povoljnim okolnostima. Prema ovoj definiciji, sudbina nije jedna i nepromenljiva, već je direktno uslovljena našim izborima, a iz čitave sume mogućnosti koje dobijamo rođenjem mi možemo slobodno da biramo svoju sudbinu. Definicija nam kaže još jednu bitnu stvar – da taj izbor možemo načiniti ukoliko su okolnosti povoljne, ali kada su one povoljne? Iz perspektive tumačenja snova, povoljna okolnost može biti upravo spremnost osobe da zaviri u svoje snove, a samim tim i u snove predaka koji bacaju svetlo na naše nesvesne izbore i ukazuju gde grešimo, čime svoju potencijalno veliku slobodu sputavamo i zatvaramo sebe u sartrovski zatvor bez rešetaka. Kada se ovi sadržaji otvore, potrebna je i divovska snaga da se poruke ovih snova sprovedu u delo, čime direktno menjamo svoje izbore i unapređujemo svoj život.
Uzećemo za primer veoma uzbudljiv i instruktivan san jednog člana moje iskustvene grupe za tumačenje snova. Nakon što je više od dve godine živeo sa tim snom u sebi, on se odvažio da ga ispriča na grupi u za njega odlučujućem životnom trenutku. Bio je pred donošenjem odluke da li da prihvati ponuđeni posao u struci, za sebe i svoju dugogodišnju devojku sa kojom živi i da se odseli u drugi grad. Tumačenje tog sna je poslužilo i kao okidač za dalje snove koji su se bavili pomenutom temom, a dokaz su da je snevač u sebi prevazišao ograničenja životnih izbora koje su pred njega postavili zahtevi predaka.
U vreme kada je sanjao, snevač se nalazio u nezavidnoj životnoj situaciji jer je porodična firma bila ugrožena, otac ostao bez posla, a on se našao u zastoju na završnoj godini studija. Kao rezultat toga usnio je sledeće: Sa svojim ocem je negde i grade kartonsku pozornicu za neku predstavu koja treba da se odigra. Na sprat te kartonske konstrukcije useljavaju se dve studentkinje, koje se vrlo brzo iseljavaju. Nakon te kratke slike, on vidi krevet na kome leži njegov deda na samrti. Iznad dede, na zidu je poznata Van Gogova slika „Autoportret sa zavijenim uhom“.
Tumačenje prvog dela sna je pokazalo da je u toj slici sadržana celokupna životna situacija u kojoj se snevač nalazio. On je, naime, zbog osećaja odgovornosti prema porodici, u teškom trenutku preuzeo na sebe ulogu svoga oca i pokušao da odrađuje ono što otac nije bio spreman – da vodi računa o sigurnosti porodice i obezbeđivanju sredstava za normalan život. San mu na nedvosmislen način pokazuje da radi pogrešnu stvar kroz simbol izgradnje kartonske pozornice, kao nečeg nestabilnog i neadekvatnog. To potvrđuju i dve studentkinje, koje ne mogu da se trajno nastane u toj nestabilnoj konstrukciji. Studentkinje predstavljaju njegovu animu, kreativni deo njegove ličnosti, čiju snagu treba da usmeri u završavanje studija. One se vrlo brzo iseljavaju jer mu ta nestabilna konstrukcija, kao ni životna kriza u kojoj se našao zajedno sa svojom porodicom, ne pruža mogućnost da svoje snage usmeri na završavanje fakulteta, nego preuzima očevu ulogu, što je i nepotrebno i autosabotirajuće. Preuzimanje očeve uloge i očeva “saradnja“ u snu već su jasno naglašeni činjenicom da oni zajedno grade pozornicu, koja je mesto za igranje uloga. Iz snevačevih asocijacija na lik oca dobili smo još jednu značajnu opomenu za snevača. Prihvatajući na sebe ulogu oca, on prihvata i očevu sudbinu da ostane bez završenog fakulteta, zbog čega je u kući uvek bio u senci snevačeve majke i nije sebe realizovao ni lično, ni u porodici, ni profesionalno.
Drugi deo sna posebno je značajan i interesantan, a snevača je daleko više i zabrinuo nego prvi. On nam baca dodatno svetlo na prvi deo sna i na razloge zbog čega se snevač odlučuje da na „pozornici života“ zaigra očevu ulogu umesto svoje. U liku dede koji leži na samrtnoj postelji, prikazana je jedna egzistencijalna mogućnost koja umire. Od snevača smo dobili dovoljno informacija o liku dede, koji je bio dobar i častan čovek, ali nije umeo da se izbori za sebe i stavljao je svoje potrebe uvek u drugi plan zbog svojih najmilijih. Iz prethodnog dela sna smo videli da je to upravo emotivna situacija u kojoj se nalazi snevač, pokušavajući da porodici obezbedi ono što otac nije u mogućnosti, ali time zanemaruje ono čime zapravo treba da se bavi. Jednim svojim delom, lik dede sagledan u svetlu familijarnog nesvesnog, postavlja pred njega nesvestan egzistencijalni zahtev da krene dedinim putem i da ponovi njegovu sudbinu, na planu izbora životnog ideala. U ovom slučaju, to je stavljanje drugih ispred sebe i zanemarivanje svojih potreba i mogućnosti. Povoljno za snevača je što deda u snu umire, te je već tu dat nagoveštaj da je snevač u procesu prevazilaženja jedne autosabotirajućeg modela funkcionisanja.
Na još jedan bitan element opominje nas Van Gogova slika koja se nalazi na zidu neposredno uz dedinu postelju. Snevač je o slici znao samo toliko da je Van Gog sam sebi odsekao uvo zbog ljubavnog razočarenja. Ovo smo lako povezali sa životnom situacijom snevača u vreme kad je san sanjan jer je u to vreme njegova dugogodišnja veza bila u prekidu. Snevač u toj vezi nije umeo da se postavi i takođe je zanemarivao svoje potrebe zbog čega je veza za njega izgubila smisao. San nam je ovim pokazao da se u ovom slučaju egzistencijalna mogućnost zanemarivanja sopstvenih potreba ispoljava i u izboru ljubavnog partnera, te je za snevača dvostruko opasna.
San je na snevača ostavio utisak iako ga nije protumačio u vreme kad je sanjan, ali je on mnogo toga intuitivno shvatio i značajno izmenio svoje funkcionisanje, završio fakultet i obnovio svoju vezu, ali ovaj put mnogo zrelije, što je rezultiralo time da je počeo da živi sa devojkom i da su u jednom skladnom odnosu. Jung na to misli kada kaže da mi stvari ne razumevamo samo racionalno, već i emotivno, čak i daleko više nego što smo svesni.
Nije slučajno da je snevač za tumačenje ovog sna odabrao prelomni trenutak u kome treba da prihvati ili odbije jednu ozbiljnu ponudu koja mu rešava mnoge životne stavke – posao za njega i devojku, stan, automobil, mogućnost napredovanja i profesionalnog istraživanja, ali krije u sebi i opasnost da za to plati previsoku cenu, ukoliko na vreme ne definiše jasno svoje zahteve i uslove sa poslodavcem. Dodatni rizik je u snevačevoj velikoj emotivnosti, a s obzirom na delikatnost njegove profesije – rad sa autističnom decom, zbog čega bi mogao da dozvoli svojim emocijama da ga ponesu i da i kroz profesiju zapostavi sebe i svoje potrebe. Nakon ovog tumačenja je usledilo otvaranje kod snevača i savladan je otpor ka pamćenju snova koji je već neko vreme bio prisutan kod njega. Ovo nam je bio siguran znak da je tumačenje u njemu nešto pokrenulo i da je on postao psihološki spreman da lekcije koje naučio od svog nesvesnog primenjuje i na nove životne izazove, što smo dalje pratili kroz seriju snova koja je potvrdila njegovu zrelost i odgovornost prema sebi.
