Spavali su kako je ko mogao, svako sa svojim tajnim snovima, jer snovi su kao ljudi, liče jedan na drugog, ali nikad nisu sasvim identični, i reći da smo videli jednog čoveka isto je toliko neprecizno kao reći da smo sanjali kako teče nekakva voda, to nije dovoljno da bismo saznali koji je to čovek, niti kakva je to voda tekla, ništa nećemo saznati ako prvo ne saznamo ko je onaj koji sanja, mora se ići od snevača ka snu i od sna ka snevaču, tražeći odgovor.

         Žoze Saramago, Sedam Sunaca i Sedam Mesečina

 

Frojd (Sigmund Frojd, otac pshioanalize i začetnik naučnog tumačenja snova) je prvi primetio da su pesnici prethodnica psihologa i žalio se da je, kada god bi nešto otkrio, ubrzo shvatao da je pre njega tu bio neki pesnik. Ipak, bio je zahvalan na tom iznenadnom savezništvu između njihovih intuitivnih uvida i svog istraživačkog duha jer je u njemu nalazio potvrdu da je na pravom putu. Taj Frojdov pravi put, koji su iza njega sledili i oni koji su mu ostali verni i oni koji su se sa njim razišli sadržan je u navedenom odlomku iz Saramagovog romana. U tumačenju snova mora se poštovati pravilo da ništa nećemo saznati ako ne znamo ko je snevač i jedino kroz dijalektički proces razgovora između dva ravnopravna sagovornika, snevača i tumača, može se pronaći odgovor.

Svi ljudi sanjaju, kao što svi dišu ili imaju puls. Neki ljudi se živo sećaju svojih snova, zapisuju ih ili ne, a ponekad ih pamte i godinama nakon što su sanjani. Oni drugi ne obraćaju pažnju na svoje snove, često i tvrde da nikad ne sanjaju, pa, ipak, retkost je osoba koja nije zapamtila nijedan svoj san, a najčešće to budu snovi koji su proizveli dubok utisak na snevača. Nećemo pogrešiti ako kažemo da su snovi važni. Oni koji ih pamte sećaju ih se, nekad sa radošću, nekad sa strahom ili tugom, prepričavaju ih, smeju im se, snovi ih bacaju u nedoumicu svojim fluidnim, naizgled nedokučivim sadržajima i zbog toga snevači pokušavaju da im odgonetnu značenje.

Skoro da nema osobe koja pamti svoje snove, a da nikada nije zavirila u sanovnik. Oni nisu izum današnjice, naprotiv, mogli bismo reći da su stari koliko i sami snovi, a toliko traje i nastojanje čoveka da sebi objasni njihov smisao. Današnji sanovnici razlikuju se jedino po tome što više nisu potrebni tzv. upućeni, bili to čarobnjaci, sveštenici ili vračevi da bi snevaču saopštili tumačenje. Sanovnici su dostupni u svakoj knjižari, gotovo da nema štanda na sajmovima knjiga koji ne nudi neku vrstu sanovnika, a i sve je veći broj internet sajtova koji nude odgonetke snova. Interesovanje za snove očito postoji, ali ima li boljeg puta do dešifrovanja snova od onog koji nalazimo u sanovnicima?

Saramago kaže da su snovi kao ljudi: nikad sasvim identični. Dvoje ljudi može da uradi istu stvar ili izgovori istu rečenicu, a da ona nema isto značenje, analogno tome, dva sna mogu da budu veoma slična, gotovo istovetna, a da imaju potpuno različita značenja. Neretko i ista osoba u različitim životnim situacijama ili dobima može sanjati identične snove, a da oni imaju različito značenje. Antička mudrost kaže da nije moguće dva puta ući u istu reku, pa tako tek ako znamo kakva voda teče u reci možemo znati i kakav nam san voda donosi.

Uzmimo za primer osobu koja sanja da joj se ćerka igra sa pitonom, ali u snu nema osećaj da je ćerka time ugrožena jer je u prijateljskom odnosu sa zmijom. Po buđenju, u njoj se javlja strah tek kad pomisli da je u snu bila zmija koja važi za nešto opasno. Ukoliko otvori i sanovnik, naići će na sledeće ili njima slične sadržaje: zmija – veliki zlotvor, gubitak, ljutnja, bolest itd. Na ovaj način iz jednog pozitivnog sna, snevač dolazi u poziciju bezrazložnog strahovanja i zabrinutosti. Ovakva osećanja bi mogla da budu opravdana da je snevačica sanjala da ćerku napada ili ujeda zmija, ali u kontekstu navedenog sna, životne situacije snevačice i odnosa sa ćerkom ona nisu odgovarajuća, što je snevačica i shvatila nakon razgovora. Snevačica prolazi kroz proces separacija od ćerke koja odrasta i u životu zauzima svoje stavove i gradi svoje vrednosti, čega se snevačica plaši, ali oni po ćerku nisu ugrožavajući, već su autentični i važni za njeno sazrevanje i osamostaljenje. Strah je u ovom slučaju postojao, ali je pomeren sa neprihvatljive istine – odvajanja od ćerke i njenog osamostaljenja na prihvatljivu samoobmanu – da ćerki preti opasnost i da joj je majka još uvek neophodna. Ovde leži još jedna opasnost od sanovničkog pristupa tumačenju sna: na mestu gde treba da ponudi uputstvo za promenu i zauzimanje jednog novog i primerenijeg obrasca funkcionisanja, on sputava i zadržava osobu u začaranom krugu starog, neprikladnog obrasca.

San se izražava u simbolima, koje moramo sagledati sa svih strana i pronaći im značenje. To nije moguće ako jedan simbol svedemo na znak, što je slučaj sa sanovnicima. Simboli u snovima mogu biti individualni i arhetipski. Individualni simboli se tumače na osnovu asocijacija dobijenih direktno od snevača tokom rada na tumačenju i bez njih se ne mogu protumačiti ni sa približnom tačnošću. Arhetipski simboli su oni na koje snevač ne može da da asocijaciju ili nikad nisu pre bili u njegovom iskustvu, te se tumače metodom objektivne amplifikacije, koju je prvi osmislio Jung (Karl Gustav Jung, švajcarski lekar i psiholog koji je otkrio i dokazao postojanje kolektivnog nesvesnog i arhetipova), a sastoji se u traženju paralela u mitovima, bajkama i legendama koji nam mogu ponuditi objašnjenje koje iskustvo pojedinca ne može. Ovi moćni simboli puni energije i nabijeni snažnim emocijama ne pojavljuju se često, već u situacijama koje nadilaze lično iskustvo i traže da se zahvati iz riznice opšteljudskog iskustva i znanja kako bi ta drevna mudrost dala odgovore u važnim i prelomnim momentima. Znak je, a tako i odrednica u sanovniku, samo okrnjeni simbol, jedan delić ukupnog značenja simbola, koja se razlikuju ne samo od čoveka do čoveka, već simbol često u sebe uključuje i protivrečna značenja. Tako zmija, koja može biti i pretnja, opasnost ili neprijatelj, može u isto vreme biti i obnavljanje života (zbog menjanja košuljice), simbol mudrosti ili lekovitosti, zbog čega je često atribut mudraca ili proroka, a možda je najpoznatija kao pratilac starogrčkog boga zdravlja Asklepija (u rimskoj mitologiji Eskulap) i uvijena oko njegovog štapa predstavlja jedan od najčešćih simbola medicine.

Zavaravajuće svojstvo sanovnika ogleda se i u tome što objašnjenje koje se daje sadrži jedno od mogućih značenja simbola. Nije, međutim, dovoljno izdvojiti simbol u jednom snu i tumačiti ga, već se san mora sagledati kao celina. Na to je davno ukazao i Gete: ukoliko omanemo što se tiče celine, onda nam je sav trud uzaludan i ova njegova misao posebno važi za tumačenje snova. Da bismo se u to uverili, sagledajmo još jedan primer sna u kome se kao dominantan simbol pojavljuje zmija. Jedan moj poznanik je sanjao da sa svojim ocem prolazi uzanim zemljanim putem i da se odjednom na tom putu pojavljuje zmija koja im preti. Situacija u snu se razrešava tako što otac smireno izgazi zmiju i oni mogu da nastave put dalje. Snevač nije bio uplašen nakon ovog sna, ali ga je zanimalo značenje. Sadržinu sna je povezao sa situacijom na poslu gde mu preti opasnost da ga neke kolege, koje je on prepoznao kao „zmije“, odnosno neprijateljski raspoložene prema njemu, osujete u predstojećim važnim poduhvatima. Da je potražio pomoć sanovnika, stigao bi dovde. Saznao bi vrlo malo iz ovog sna, bez razjašnjenje uloge oca koga je njegovo nesvesno odabralo za saputnika u ovom kratkom, ali značajnom snu. Otac je, za razliku od snevača, veoma smiren i odlučan, ne pravi ishitrene poteze i spreman je da se na odgovarajući način izbori za ono što želi. Snevač mora da „pozajmi“ od oca taj model ponašanja i da smireno sačeka situaciju u kojoj će na pravi način preduprediti neprijateljske pokušaje, umesto da iz straha odreaguje ishitreno, kako je i sam primetio da bi. Povoljno je u snu i to što se model pokazuje efikasnim, tj. otac ubija zmiju, pa put može neometano da se nastavi. Tek kada smo sagledali san kao celinu i sve elemente sna integrisali, možemo reći da smo dobili upotrebljivu informaciju za snevača koju on treba da sprovede u delo, a na osnovu sna koji jasno pokazuje da u snevaču postoji potencijal za to.

Jung je imao običaj da svojim učenicima kaže da se trude da što više nauče o simbolima, ali da to sve zaborave kad se nađu pred novim snom i novim snevačem. Za njega je svaki novi san bio u potpunosti priča za sebe, skoro nova teorija, zbog čega je u sebi uvek pre tumačenja ponavljao da ne zna šta san znači kako ne bi doneo preuranjene zaključke. Potvrdili smo Jungovo pravilo i Saramagovu misao sa početka naše priče o snovima kroz primere. Videli smo da se odgovor jedino može naći idući od sna ka snevaču i od snevača ka snu. Nema gotovih rešenja i univerzalnih formula, čak ni kod arhetipskih snova, jer i u njima svako ispoljavanje univerzalnog treba dovesti u vezu sa pojedinačnim i uočiti tu finu nijansu koja je jedinstvena za svakog od nas.

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.