TJURINGOV TEST i NEUROPSIHOLOGIJA

Tjuringov test je osmislio Alen Tjuring, čuveni britanski matematičar i naučnik koji je razvio preteču modernog kompjutera. Test pruža kontrolisani način za utvrđivanje da li je mašina zaista inteligentna – to jest, da li zaista ima um nalik ljudskom. Ranije smo rekli da naše mentalno iskustvo nastaje iz samoposmatranja, mi opažamo um (nasuprot materiji) tako što posmatramo unutra. Ovo je moguće jedino zbog toga što smo mi sami svoj mentalni instrument. Iz ovog razloga, nemoguće je ući u svest drugog bića, možemo doživeti jedino svoje sopstvene umove. Kada su u pitanju drugi ljudi, prinuđeni smo da zaključimo o kvalitetu njihove svesti samo pomoću spoljašnjeg posmatranja. Ovo je izraz još jednog čuvenog filozofskog problema koji je blisko povezan sa problemom odnosa uma i tela. Problem drugih umova je taj što nikada sa sigurnošću ne možemo znati da li drugi umovi zaista postoje ili ne (ne samo kompjuterski umovi – bilo koji umovi, izuzev naših sopstvenih). Ovaj problem nastaje iz razloga koji smo već naveli: Ne možemo ući u svest drugog bića da direktno utvrdimo da li je kao naš i da li uopšte postoji. Svako od nas sigurno zna jedino da mi, sami, posedujemo svest. Za ostale se pouzdamo u posredne zaključke. Pošto se drugi ljudi ponašaju na približno isti način kao i mi sami i pošto su njihovi mozgovi izgrađeni na približno isti način kao i naši, deluje jedino razumno da zaključimo da i oni poseduju svest nalik našoj.

Tjuringov test je zasnovan na ovom principu. U najčuvenijoj varijanti testa, od ispitivača se traži da nekome ko se nalazi u zatvorenoj sobi postavi seriju pitanja, koja mogu da potiču ili od osobe ili od kompjutera. Da bi se izbegli (čisto mehanički) problemi govora, konverzacija se sprovodi putem tastature i ekrana. Ispitivač sam bira pitanja koja će da šalje, kucajući na tastaturi, a onaj ko je u sobi odgovara na ekranu ispitivača. Nema vremenskih ograničenja, niti ograničenja u broju pitanja koja se mogu postaviti. Ako ispitivač ne može sa sigurnošću da odredi da li je u sobi čovek ili kompjuter – to jest, ne može zaista da razlikuje jedno od drugog – onda se mora pretpostaviti da kompjuter može biti svestan i priznaje se da poseduje „um“.

Mnogi kompjuteri (tj. kompjuterski programi) su prošli ograničene verzije Tjuringovog testa. Da li ovo znači da zaista poseduju umove? Ili je stvar u tome da ispitivači jednostavno ne biraju mudro svoja pitanja? Razmotrite kompjuterski program koji se zove „Eliza“, razvijen sedamdesetih godina dvadesetog veka, koji se ponaša kao psihoterapeut. Eliza povremeno uspe da prođe ograničenu verziju Tjuringovog testa.

                                                     

INTERAKCIJA SA ELIZOM

Evo i kratkog razgovora koji je jedan od nas (Oliver Turnbul) nedavno napravio sa Elizom. On daje neke naznake o kvalitetu njenog „razmišljanja“. Izjave i odgovori kompjutera su štampani italikom.

Kako ste? Molim Vas, recite mi svoj problem.

Zašto ne mogu da budem srećan?

Mislite li da bi trebalo da možete da budete srećni?

Mislim da zaslužujem više sreće nego što trenutno imam.

Da li zaista tako mislite?

Da, život ne bi trebalo da je tako surov.

Delujete prilično sigurni.

Pretpostavljam da jesam, bar najvećim delom vremena.

Da li ste zbog toga došli kod mene?

Došao sam jer mi je potrebna pomoć.

Da li je to pravi razlog?

U stvari sam došao jer sam čuo da ste vi kompjuter, a ne pravi terapeut.

Da li Vas kompjuteri brinu?

Mogu li nešto da Vas pitam?

Da li možete ili ne možete da me pitate, zavisi više od Vas nego od mene.

Pitanje je: Na koji način su povezani um i telo?

Nisam sigurna da u potpunosti razumem pitanje.

To je težak problem – kako naš mentalni život nastaje iz fizioloških zbivanja?

Molim Vas, nastavite…

(Isprobajte razgovor sa Elizom na engleskom)

Mnogi ispitivači Elize „na slepo“ su ubeđeni da imaju posla sa terapeutom koji je čovek jer je kvalitet interakcije toliko dobar i deluje kao da kompjuter daje neke uvide. Elizino izvođenje postaje manje impresivno kada jednom shvate da postoji mehanizam koji kompjuter koristi da ostvari svoje rezultate. Program je bilo izuzetno jednostavno napraviti jer je zasnovan na „refleksivnoj“ psihoterapijskoj tehnici Karla Rodžersa.  Sve što program treba da uradi je da prepozna ključne fraze u rečenici i prebaci ih u formu pitanja, koje se posle postavlja ispitivaču. Program traži i ključne reči kao što je “zbog toga“, na koje će odgovoriti frazama koje nisu refleksivne.

Nastala interakcija se razlikuje od stvarne psihoterapijske situacije u mnogim značajnim aspektima. Možda je najvažniji od njih taj da Elizi nedostaje sposobnost da dokuči značenje ili nameru iza ispitivačeve izjave. Ovo otvara zanimljivo pitanje: Koje mentalne sposobnosti pravi terapeuti koriste da bi u tome uspeli? Zašto kompjuter ne može da oponaša ove sposobnosti. Pravi psihoterapeuti osećaju gde je put ka skrivenim namerama i motivima (oni empatišu – saosećaju sa njima) svojih pacijenata. Osim ako ne bude moguće napraviti kompjuter koji ima osećanja, neće, dakle, verovatno nikad biti moguće napraviti veštačkog psihoterapeuta koji će biti dostojan da ga stvarno smatramo psihoterapeutom. A osećanja – kao što ćemo videti u poglavlju 3 – su u velikoj meri poistovećena sa svešću. Ovo počinje da ukazuje na to da verovatno nikada neće biti moguće napraviti kompjuter sa umom. Iako je većina nas sve vreme to intuitivno i osećala, još uvek nije sasvim jasno zašto će morati da bude tako. Nastavimo, zato, dalje.

Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.

© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.