UTICAJI SREDINE NA SEKSUALNU ORIJENTACIJU

Primer prenatalnog stresa

Čitaoci bi mogli s razlogom da se pobune da su sredinski uticaju koje smo do sada razmatrali veoma različiti od onog tipa faktora „životnih događaja“ koji uobičajeno zanimaju psihoterapeute. Zato je važno da se setimo šta smo na početku rekli o ovome: sa neurofiziološke tačke gledišta, svim „životnim događajima“ konačno upravljaju (registruju ih i prevode) telesni procesi. Stres je dobar primer.

Postoji obilje dokaza (u literaturi o životinjama) da seksualnu orijentaciju mogu odrediti sredinski stresori tokom ključnih perioda sazrevanja. Kod pacova se ključni period o kom govorimo događa neposredno pre rođenja. Pojačan stres kod majke tokom ovog perioda izaziva preuranjen izliv testosterona u matericu, što dovodi do toga da mozgovi u (već maskulinizovanim) telima njihovih XY muških fetusa ne uspeju da se maskulinizuju. Stres se kod trudnih ženki pacova izaziva dovođenjem prekobrojnih jedinki u kaveze u kojima žive ili pomoću puštanja čestih (slabih, ali nepredvidivih) elektrošokova u bazi njihovih kaveza. Kada se muški mladunci izlegnu, samo 20% njih pokazuje aktivno seksualno ponašanje bilo koje vrste (među pacovima je, pod uobičajenim okolnostima, njih 80% normalno seksualno aktivno), a čak 60% njih koji jesu seksualno aktivni ispoljavaju „tipično ženska“ seksualna ponašanja (koja kod pacova obuhvataju izvijanje leđa i isturanje genitalija). U ovoj grupi nalaze se i pacovi koji su (u nedostatku boljeg izraza) „biseksualni“ – ispoljavaju i tipično ženska i tipično muška ponašanja.

Imajući u vidu ono što znamo o očuvanju ovih bazičnih mehanizama u redovima sisara, slične posledice bi mogle da se jave i kod ljudi. Odlučujući period za maskulinizaciju mozga kod ljudi se javlja ranije nego kod pacova – u drugom tromesečju trudnoće. Teško je precizno odrediti posledice prenatalnog stresa tokom ovog perioda kod ljudi, jer ne možemo da uspostavimo isti stepen eksperimentalne kontrole koji nam je potreban. Jedna studija koja je pokušala da odgovori na ovo pitanje je poredila broj homoseksualnih muškaraca sa brojem heteroseksualnih muškaraca rođenih u Nemačkoj (a) pre Drugog svetskog rata, (b) tokom i odmah posle rata i (c) mnogo godina posle rata (Dornet et al., 1980). Hipoteza da bi grupa (b) imala veći broj homoseksualaca (pošto je bila izložena većem prenatalnom stresu) je potvrđena rezultatima studije. Ipak, posledice su mogle biti izazvane i drugim faktorima osim prenatalnog stresa.[i]

U svakom slučaju, izgleda malo verovatno da se seksualna orijentacija kod ljudi tako jednostavno određuje. Štaviše, pretpostavlja se da maskulinizacija mozga pogađa rodni identitet, a ne seksualnu orijentaciju, čije određivanje bi moglo biti daleko složenije.

Verovatno je najpoznatije neuronaučno otkriće u vezi sa ljudskom homoseksualnošću ono do kog je došao LeVay (1991, 1994, pp. 120-122), koji je poredio veličinu intersticijalnih jedara hipotalamusa kod homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca. On se direktno fokusirao na INAH – 3 (INAH – skraćenica od intersticijalno jedro hipotalamusa, a ima ih ukupno 4, od čega se samo INAH – 3 razlikuje kod muškaraca i žena – kod žena je 3 puta manje nego kod muškaraca) i otkrio je da je kod homoseksualnih muškaraca (kod kojih je rađena autopsija posle smrti od SIDA – e) INAH – 3 bio tri puta manji nego kod heteroseksualnih. Kao što je ranije pomenuto, ova jedra su obično tri puta manja kod žena nego kod muškaraca. Nisu pronađene razlike u drugim INAH strukturama. Ovo otkriće pruža nove dokaze da je INAH – 3 povezan sa seksualnim razlikama – i to verovatno najviše u vezi sa ciljem seksualnog nagona. Još uvek nije jasno kako sredinski faktori, uključujući i posledice stresa u drugom tromesečju, mogu da utiču na veličinu jedra INAH – 3. Određeni broj naslednih i sredinskih faktora možda ima značajan uticaj na veličinu jedra INAH – 3, a INAH – 3 možda i nije jedini neuroanatomski prediktor muške seksualne orijentacije.

Nasledni uticaji na seksualnu orijentaciju: „gej gen“?

Standardni način procene naslednog uticaja je da se posmatra dominantnost određenog ponašanja kod jednojajčanih blizanaca koji su razdvojeni jedan od drugog. Jednojajčani blizanci imaju identičan genetski sastav i zbog toga se često nazivaju identičnim blizancima. Merenjem nivoa podudarnosti (ili „stope usaglašenosti“) između ponašanja ovih blizanačkih parova, moguće je grubo proceniti u kojoj meri nasleđe igra ulogu u tom ponašanju.

Kod homoseksualnih muškaraca, ova stopa usaglašenosti je otprilike 50%, a kod homoseksualnih žena  je otprilike 30% (učestalost homoseksualnosti u opštoj populaciji je otprilike 10% ili manje: LeVay, 1994). Na osnovu ovoga se čini da nasleđe značajno doprinosi homoseksualnosti i taj proces se verovatno odvija putem genetskih mehanizama nastalih iz anatomskih razlika kao što je ona u jedru INAH – 3. U vezi sa ovim je važno da je utvrđena specifična sekvenca gena koja bi mogla da se poveže sa muškom homoseksualnošću (Hamer, Hu & Magnuson, 1993). Ova sekvenca je označena kao Xq28. (Činjenica da je sekvenca na X, a ne na Y hromozomu je saglasna sa poznatom istinom da se nasledni obrazac prenosi preko ženske linije.) Kada je ovo otkriće objavljeno, mediji su intenzivno izveštavali o otkriću „gej gena“. Posle otkrića su se javile i mnoge sumnje u vezi sa pouzdanošću onoga što je Hamer otkrio. Ali i ako pretpostavimo da će ovo otkriće jednom biti potvrđeno, važno je da zapamtimo da je reč o sekvenci gena, a ova sekvenca gena može biti samo jedan od faktora koji određuju seksualnu orijentaciju. Čak i u podgrupi homoseksualnih muškaraca kod kojih je sekvenca gena prisutna, verovatno je da će ona interagovati sa događajima iz sredine na mnogo složenih načina.

Da ilustrujemo tvrdnju: zaključak da je 50% odstupanja kod muške homoseksualnosti (30% kod ženske homoseksualnosti) određeno nasleđem može biti i obrnut. Šta je to što određuje preostalih 50% (ili 70%)? Zašto genetski identični blizanci nisu uvek identični i po seksualnoj orijentaciji? Stvar se mnogo komplikuje pitanjima ove vrste, a nije nevažna ni činjenica da blizanci dele istu unutarmateričnu sredinu, koja je značajan faktor za seksualnu orijentaciju. Još je teže razmrsiti sredinske uticaje koje geni, takoreći, sami sebi stvaraju.

[i] LeVay (1994) ističe: (1) teško je pouzdano utvrditi učestalost homoseksualnosti kod različitih starosnih grupa, (2) mogući su i drugi uticaji osim stresa (npr. očevi su obično bili odsutni iz porodica tokom rata). (vidi i u Bailey, Willerman & Parks, 1991.)

Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.

© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.