Dubinsko-psihološki doživljaj Potištenosti, Dušana Gojkova
Potištenost, Dušana Gojkova je priča o muškom, i to onom muškom koje danas retko srećemo u literaturi. U većini novijih dela, barem onih koja dobijaju posebna mesta na policama zbog svoje popularnosti, insistira se na poteri za ženkom, telesnom i do ispraznosti pohotnom, ali to, samo po sebi, i nije ništa novo, ni u literaturi ni u životu. U Gojkovljevim beleškama stupamo u dodir sa jednom drugom vrstom potrage, na koju muškarac još uvek sme da se odvaži, mada ređe da prizna da je to učinio. U tom smislu, ova je knjiga hrabra jer daje jasan portret muškarca koji je ostao bez stvarnog i opipljivog kontakta sa ženskim van sebe, zbog čega gubi ravnotežu i u suštinskom ženskom u sebi.
Muško se, po navici doživljava kao jako, odlučno, uporno i prodorno, ali ovde je reč o onom prećutkivanom, kolebljivom muškom, koje je nesigurno, uplašeno, željno nežnosti i razumevanja. Ali to nipošto nije infantilno muško, u potrazi za majčinskim ženskim, već zrelo muško koje zna, ili makar predoseća, kakve posledice gubitak ženskog nosi za njega. Muško i žensko viđeno kao celina, i spolja i iznutra. Žensko, koje služi kao svojevrstan životni orijentir, nadopuna, ali i kamen spoticanja u i oko muškarca. Šta proživljava taj muškarac vidimo najbolje u izuzetno kratkim rečenicama koje Gojkov vešto koristi, a sastavljene su nekad i od samo jedne reči i u njima se otkriva da u tom muškom život teče samo mehanički, nezainteresovano, pod prinudom i sa mukom.
Ova knjiga je neka vrsta antidnevnika ili antimemoara, jer je njen sadržaj suprotstavljen onim sitiničarijama i trivijalnostima koja se sreću u dnevnicima slavnih i manje slavnih autora. Međutim, po iskrenosti i bremenu koje nosi, ona je nad-dnevnik. Ova knjiga je sve ono što dnevnici, najčešće, nisu, sa svim mislima i emocijama koja nismo spremni da saopštimo čak ni praznoj strani papira, a naročito ne drugoj osobi – čitaocu. Manje je važno da li je ova knjiga plod proživljenog ili potpuno izmaštanog, kako me je sam autor uverio. Ono što je zanimljivo jeste odakle Gojkov grabi taj mutni materijal, kroz koji se njegov lik, a sa njim i čitalac, probija i pokušava da prodiše. Ukoliko nismo i sami inficirani virusom maligne tuge, dok čitamo ove zapise, mi se ljutimo na prepuštenost i beznađe junaka, što ukazuje da se Gojkov, hrabro upustio u istraživanje samog dna arhetipskih dubina do kojih tuga može da nas odvede. Tamo je otkrio tanane veze između duha i tela, tela koje odbija i da jede i psihe koja odbija da se budi, čak i u budnosti. Ovim zapisima je izneo sve ono što, ne znajući, nosimo u sebi, bilo da smo sve već i sami preživeli ili nam tek predstoji.
U knjizi je mnogo više nesanice nego sna, mnogo više nedosanjanog nego odsanjanog. Ni sam autor često nije siguran gde je trebalo da stoji zagrada kao naznaka šta se događalo na kojoj strani svesti. Gojkov ovde daje i prilično preciznu kliničku sliku melanholije, te crne žuči života, od koje kopne, jedan za drugim, svi izvori životne radosti. Kroz nju se ipak mora proći, kao kroz neku vrstu čistilišta, obaveštava nas on, citirajući Tomu Akvinskog, koje nije precizno određeno, već je i „ovamo“ i „onamo“, a dodajmo: i spolja i iznutra. Takva je alhemija ovog teksta, promena koja nastane sa jedne strane nužno će dovesti i do promene sa druge. Otuda oniričko često nije moguće razlikovati od svakodnevnog. I promena, da bi bila stvarna, mora nastati u svakodnevnom, „sa ove strane“, iz akcije na koju je teško pokrenuti se nasred otvorenog mora tuge. Mora se odvažiti na poštenost da se prizna da i u nepostojanju TI, ostaje da postoji JA i da mora nastaviti da postoji. Zbog toga sam čitanje romana završio sa nadom da je autor svom junaku podario tu poštenost kojom će nadvladati po(ti)štenost, ali i sa slutnjom da ipak nije jer cveće koje planira da neguje nije cveće opraštanja i poštenosti, već zalog nepuštanja i produžavanja potištenosti.
