IZRAŽAVANJE EMOCIJA

Opažajni aspekt emocije deluje na nas prinudno. Ne možemo samo da se zavalimo i osećamo svoje emocije. One nas gone da nešto preduzmemo. Ovo „da nešto preduzmemo“ još jednom naglašava razliku između spoljnog i unutrašnjeg o kojoj smo često govorili. Motorički aspekt emocije angažuje i procese za pražnjenje koji su usmereni ka unutra i one koji su usmereni ka spolja. Iznutra, doživljaj emocije prate otpuštanje hormona, promene u disanju i srčanom ritmu, vazodilataciji i vazokonstrikciji, promenama u dotoku krvi u određene delove tela i tako dalje. Spolja, emocija se ispoljava na različite načine: kroz promene u izrazima lica, pokazivanje zuba, plakanje, crvenjenje i slično, ali i kroz složena ponašanja kao što su vikanje, bežanje i napadanje. Neke od unutrašnjih i spoljašnjih pražnjenja emocija je teško razlikovati jedne od drugih (npr. plakanje, smejanje, crvenjenje). Takođe je teško napraviti oštru podelu između opažajnih i motoričkih  aspekata emocije, na primer, osećaj ubrzanog pulsa je važan deo opažajnog kompleksa straha, baš kao što je i deo poriva da se beži ili sakrije.

Ranije smo pomenuli da je poznato da pojedini događaji čine da se skoro svi osećaju približno isto od izuzetnog značaja. Ovo jednako važi i za opažajne i za motoričke aspekte emocije. Određene situacije su pogodne da izazovu određena osećanja u svima nama i jednako su pogodne da učine da poželimo da se ponašamo na određene relativno stereotipne načine. Na primer, prizor zmije koja brzo gmiže ka vama će verovatno izazvati strah, bez obzira ko ste, i uz to će učiniti da vam se ukoče svi telesni pokreti. Ove situacije izgleda imaju univerzalni značaj. Naša sposobnost da ih prepoznamo i naše reakcije na njih su izgleda većinom urođene. [i]

Neurobiolozi ove univerzalne afektivne reakcije zovu bazične emocije. Izgleda da se „bazične emocije“ sastoje od „trajno uspostavljenih“ veza između određenih spoljnih situacija od biološkog značaja i subjektivnog odgovora koji izazivaju. Ovo ukazuje da su određeni obrasci spoljnih opažajnih draži urođeno  povezani sa specifičnim unutrašnjim opažajnim dražima i da su ove opažajne veze automatski okidači (i spoljni i unutrašnji) za motoričke odgovore. Usklađenost ovih različitih elemenata „bazičnih emocija“ se odvija preko konkretnih anatomskih puteva i uključuje specifične fiziološke mehanizme. Imajući u vidu ono što smo do sada rekli o anatomiji i fiziologiji emocije, čitalac bi mogao i da predvidi koje strukture će verovatno biti uključene. Možemo, na primer, sa sigurnošću da pretpostavimo da će usklađenost spoljnih i unutrašnjih opažaja obuhvatiti veze između ekstroceptivnog prednjeg mozga i introceptivnih struktura moždanog stabla, i da će od središnjeg značaja za nastanak većine (ako ne i svih) bazičnih emocija biti periakveduktalna siva masa.

Zahvaljujući ovoj stalnoj anatomskoj organizaciji, bazične emocije su obezbedile moćan istraživački model za razumevanje moždanih mehanizama našeg unutrašnjeg mentalnog života.

Slika 1. Bazični emocionalni upravljački sistemi, prema Panksepu.

 

EMOCIJA KOD LJUDI I KOD DRUGIH ŽIVOTINJA

Nije potrebno naglašavati da su „bazični emocionalni upravljački sistemi“ (kako se tačno zovu) evoluirali tokom dugih vremenskih perioda. Bazične emocije postoje jer su uspostavile merilo za opstanak. U situacijama od biološkog značaja (npr. smrtnoj opasnosti ili blizini plodnog partnera) ove emocije obezbeđuju načine reagovanja koji povećavaju šansu da će organizam preživeti i da će se razmnožavati, i time raširiti svoje gene. Iz ovog razloga, Panksep (1998) predlaže da se o bazičnim emocijama razmišlja kao o „e-mocijama“ – „evolutivnim kretnjama“[1]. Upravo zbog toga što ovim mehanizmima treba mnogo vremena da se razviju, ali i zbog toga što su od izuzetne koristi za preživljavanje, oni se čuvaju duboko u genotipima sisara. Oni su sigurno evoluirali mnogo pre nego što se Homo sapiens uopšte i pojavio na evolutivnom stablu i zadugo će još biti očuvani.

Prema tome, mi sa svim drugim sisarima delimo bazični emocionalni upravljački sistem (i osećanja koja mu odgovaraju). Ovo zajedničko evolutivno nasleđe bukvalno otelovljuje prvobitno iskustvo naših predaka, koje je, čak i ako ne možemo ponovo da ga proživimo, ostavilo tragove u našim sistemima „proceduralne memorije“.[ii]  Bazične emocije stoga definišu skup zajedničkih bioloških „vrednosti“ koje nas sve ujedinjuju u borbi sa životnim zadacima.

[1] Na engleskom „evolutionary motions“ – „e-motions“. – Prim. prev.

[i] Ovo ne znači da ove urođene emocionalne akcione tendencije nije moguće prilagođavati.

[ii] Frojdovo verovanje u filogenetsko pamćenje („nasleđe stečenih karakteristika“) je često bilo ismevano. Izgleda da je on verovao (netačno) da ih je do očuvanja vodila učestalost ponavljanja ovih prastarih događaja tokom generacija, a ne značaj za opstanak određenih načina odgovora na njih. Figurativni jezik koji je Frojd (1912.-13) koristio da opiše ovaj aspekt mentalnog života je stvorio i (lažni) utisak da se epizodna pamćenja samih ovih događaja bukvalno „prenose“. Uticaj ovih prastarih događaja na naše sisteme proceduralnog ili instinktivnog pamćenja je sigurno stvaran, ali zaobilazni način prenosa i uticaja ne dopušta bukvalno „sećanje“.

Odlomak iz knjige Mozak i unutrašnji svet, autora Marka Solmsa i Olivera Turnbula.

© za srpsko izdanje Slobodan Nikolić i Milan Popov, © prevod Slobodan Nikolić

Podelite ovaj članak

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Obratite nam se bez ustručavanja.